Normalnost i normativnost – o duhovnom zdravlju u luda vremena

Poslovica kaže da je „potrebno celo selo da se vaspita dete“, a ta logika, kako se ispostavlja, itekako važi i za ono što obično nazivamo mentalnim ili duševnim zdravljem. Nije nikakva tajna, štaviše, izuzetno je dobro dokumentovano kako gubitak društvene kohezije i degradacija socijalnih odnosa u modernim tehnološkim društvima vode do plime različitih psihičkih oboljenja i patologija, koje zatim poprimaju oblik epidemije i dodatno pogoršavaju odnose u zajednici, da bi se maligni krug produbljivao iz epohe u epohu i iz generacije u generaciju.

Ali tema o duševnoj i emotivnoj disfunkcionalnosti pojedinca u razgrađenom društvu ima i svoje političko naličje. Od pamtiveka postoje veoma suptilne nijanse između onoga što jedna zajednica smatra „moralno neprihvatljivim“ ponašanjem, i onoga što smatra „psihopatologijom“ ili „ludilom“. Tema smeštanja manjinskih, marginalnih ili prosto ekscentričnih pojedinaca u sanatorijume „uređenih i pristojnih društava“ dobro je istražena i u nauci, i u umetnosti – u kohezivnom društvu prihvaćena socijalna norma, zasnovana na kolektivnoj kulturi, usvojenoj estetici i javnom moralu, uspostavlja se kao model psihičke normalnosti i duševnog zdravlja. Drevni sofisti bi rekli da se νόμος proglašava za φύσις, moderni (meta)etičari da se normativni sudovi proglašavaju za deskriptivne.

Sve se ovo dodatno komplikuje u društvu koje više ne poseduje ni jasno kanonizovan javni moral, ni univerzalnu eshatologiju i estetiku, pa čak ni opšte kulturne okvire, ali u kome opstaju stari socijalni refleksi da se „normalnost“ nameće spolja, po potrebi pritiskom okoline, a u ekstremnim slučajevima čak i političkom prinudom. Kada se na sve to doda činjenica da se „nenormalnost“ i idiosinkratičnost istovremeno propovedaju kao svojevrsna kontrakulturna etika, dok nam različite sfere života – škola, akademija, posao, mediji itd. – nameću međusobno konfliktne i često potpuno nekompatibilne koncepcije normalnosti, prirodno se (i često) postavlja pitanje – kako ostati normalan?

Šta je normalnost, koliko je taj pojam izgubio na težini i da li nam je i dalje potreban, kako se normativni sudovi iz društvenih tokova pretaču u psihički život pojedinca, može li se biti normalan u nenormalnom okruženju, i kako normirati vrednosne interakcije između zajednice i pojedinca, objasniće nam filozof i psihoterapeut Milan Damjanac.

Autor „Gozbe“: Nikola Tanasić