Branković, Brut, Juda, Kain – o pojmu izdaje između književnosti i politike

O Vidovdanu se često govori kao o danu slave i danu sudbonosnog izbora Carstva Nebeskog, ali se često zaboravlja važna vrednosna komponenta kosovskog pedagoškog i konstitutivnog mita – sudbina onih koji su se o Vidovdanu opredelili za – carstvo zemaljsko. A Vidovdan nije samo dan Lazara i Miloša i njihovih kasnijih sledbenika i nastavljača, on je istovremeno dan Vuka Brankovića, pokrovitelja, rodonačelnika i arhetipa svih srpskih izdajnikā, racionalizatorā i čuvarā žive glave na ramenima sve do našeg vremena.

Ako je odnos Srba prema simbolima Vidovdana danas nelagodan, ako se vode čitave akademske i neakademske kampanje da se likovi cara Lazara i Miloša Obilića „revidiraju“ i „usklade sa vremenom“, to nije ništa u poređenju sa delikatnošću položaja u kome se našao najveći srpski izdajnik. Komponenta kosovskog predanja koja govori o izdaji najčešće se ignoriše, Brankovićeva figura se proglašava za „žrtvu klevete“ i „istorijskog falsifikata“, a političari i javni delatnici često trijumfalno proglašavaju sebe za vitezove i zatočnike – carstva zemaljskog. O pojmu izdaje i izdajnika govori se ili potpuno površno, stihijski i ad hominem, ili se o njemu ne govori nikako.

Koju je ulogu Vuk Branković igrao u kosovskom zavetu i da li nam je kao narodu potrebniji „epski“ ili „istorijski“ Branković, kako se pojam izdaje i izdajnika prenosio iz antike, preko hrišćanstva, na moderno doba, zašto je Dante rezervisao samo dno Pakla za Judu, Kasija i Bruta, i koliko priča o Kainu i Avelju predstavlja formativni mit za zapadnu civilizaciju u najširem smislu, pitaćemo pesnikinju i klasičnog filologa Milicu Špadijer.

Autor „Gozbe“: Nikola Tanasić