Može li robot da napiše simfoniju, a možemo li mi?

U čuvenoj sceni filma Ja, robot (2004), snimljenom po motivima romana Isaka Asimova, Vil Smit robotu koji za sebe tvrdi da je samosvesno i živo biće postavlja čuveno pitanje: „Može li robot da napiše simfoniju? Može li robot da pretvori platno u predivno remek-delo?“. Robot na to odgovara pitanjem: „A možeš li ti?“ Ova ikonična scena odlično opisuje aktuelni trenutak fascinacije čovečanstva alatkama tzv. „veštačke inteligencije“, koje zadiru upravo u one delatnosti koje su donedavno smatrane za isključivo ljudski domen – slikanje, pisanje poezije, komponovanje muzike.

Za razliku od automatskih generatora teksta i slika, koji u svetskoj javnosti predstavljaju relativnu novotariju, alatke koje na različitim nivoima omogućuju automatizaciju stvaranja muzičkih dela postoje već decenijama i naširoko se koriste u muzičkoj produkciji, čiji proizvodi – slučajno ili ne – u istom periodu postaju sve više generički, bezdušni i (sic!) robotski. Pitanje koje se tu prirodno postavlja jeste da li su roboti (tj. tehnologija) postali toliko čovekoliki da su u stanju da pariraju ljudima u nečemu toliko čovečnom kao što je stvaranje muzike, ili je ipak stvar u tome da je čovečanstvo do te mere zastranilo, te da su se paradigme „muzike“ srozale na nivo nečega „što može da napravi i mašina“.

O tome da li „veštačka inteligencija“ obesmišljava muziku ili otvara prostor da se ona „vrati narodu“ i prene iz učmalosti korporativnog mejnstrima, da li računari i tehnologija mogu da zamene vežbu i tehniku, i koje je mesto klasike na modernoj muzičkoj sceni razgovaraćemo sa filozofom i pijanistkinjom Sanjom Vlahović.

Autor emisije: Nikola Tanasić