„Oluja” između Zagreba, Knina i Beograda

 Tri dana uoči „Oluje", poslednje velike bitke rata u Hrvatskoj devedesetih, Tuđman je računao na povoljnu političku situaciji u zemlji, „demoralizaciju u srpskim redovima", naklonost Nemačke, Evrope i NATO-a. Kako jasno navode „brionski transkripti", hrvatski predsednik tada je imao i podršku Sjedinjenih Američkih Država za vojnu operaciju do određene granice „od nekoliko dana, tri-četiri, maksimum osam". U tom slučaju, kako je na tajnom brionskom sastanku objasnio generalima, neće biti ni političke štete, naprotiv, u svetu će čak biti i na dobitku.

Cilj je bio da se Srpskoj Krajini „nanesu takvi udarci da Srbi praktično nestanu". Prema transkriptima Tuđmanovih instrukcija vojnom vrhu važno je bilo, iz psiholoških razloga, da „i civili pođu, pa će onda i vojska". Tome je trebalo da pomogne i jedan preteći letak a u kome se Srbima „tobože jamče građanska prava". Rekao je, takođe, da će dan ranije, 3. avgusta, poslati pregovaračku delegaciju u Ženevu „da bi prikrio" ono „što se sprema za dan posle".

Baš tog 3. avgusta, dan pre početka akcije sa predumišljajem etničkog čišćenja, u Knin glavni grad Srpske Krajine, iz Beograda je stigao telegram u kome je stajalo: „U sledeća 24 časa ne postoji opasnost da Hrvatska izvrši opštu agresiju". Pošiljalac je bio Generalštab Vojske Jugoslavije. „Oluja" je ipak počela, u ranu zoru, samo nekoliko sati potom.

Moguće je da je ova epizoda samo "obaveštajni propust", ali ipak otvara brojna pitanja o uzrocima jednog od najtragičnijih srpskih poraza koji je možda prelomio ishod svih ratova devedesetih. Šta se na relaciji Knin‒Beograd dešavalo uoči operacije „Oluja" i pada Srpske Krajine, za Rečeno i prećutano govore Savo Štrbac, predsednik Dokumentaciono-informacionog centra Veritas i bivši sekretar Vlade Krajine i istoričar Bojan Dimitrijević sa Instituta za savremenu istoriju.

Urednik i voditelj emisije je Radovan Pantović.