Mitologija, istina i laž

Komentarišući rasprave o istinitosti legendi o kralju Arturu i vitezovima okruglog stola, Vinston Čerčil je u svojoj Istoriji naroda engleskog govornog područja izneo sada već slavnu tvrdnju: „Sve je to istina, ili bi bar trebalo da bude, pritom još veća i bolja.“ U vreme kada je Engleska bila samo provincijalna kraljevina na periferiji Evrope, njene legende i mitove prenosili se sa dvora na dvor evropski bardovi i trubaduri, da bi oni kasnije postali kontitutivni mit jedne globalne kolonijalne imperije. Posedovanje velikih mitskih narativa – poput balada o Rolandu, Sidu, Zigfridu, Robinu Hudu, ili Igoru – vekovima je smatrano za temelje velike evropske kulture. Po ovim motivima nastajala su remek-dela svetske književnosti, muzike, i filma.

Kako se onda dogodilo da se u Srbiji – zemlji koja poseduje bogatu vlastitu mitsku baštinu – reč „mit“ počela koristiti isključivo pežorativno, u značenju „laži“, „obmane“, i „bajke za malu decu“? Dok se pred umetničkim prikazima mitskih narativa zapadnih zemalja stoji mirno i pada ničice, u Srbiji se, ne samo nasleđe narodne književnosti, nego i nedvosmisleno istorijski događaji podsmešljivo diskvalifikuju kao „nacionalna mitomanija“. Da li je reč o izreci o Jupiteru i biku, ili o nečemu drugom?

Koje je mesto mitova u evropskoj, a koje u srpskoj književnosti, zašto su mitovi „istina, pritom još veća i bolja“, i kako se srednjovekovna epika u anglosaksonskoj kulturi pretvarala u epsku fantastiku, a u srpskoj u epsku stvarnost, razgovaraćemo sa doktorom engleske književnosti Dankom Kamčevskim.

Autor emisije: Nikola Tanasić