Ljubomir Simović (1935-2025)

U emisiji „Kod dva bela goluba" Ljubomir Simović nam otkriva kako je poezija postala način života, kako pesnik vidi i doživljava svet i kako gradi svet pesme oivičen geografijom rodnog grada, pulsiranjem različitih vremena, nad istorijom, tradicijom, mitovima, legendama, nad onim što je prošlo i što je sada, uobličen jezikom zavičaja i mentalitetom „običnih ljudi", ozvučen već naslovom prve objavljene pesme „Balada o običnom čoveku".

Jedan od mogućih odgovora na pitanje šta je poezija i šta znači živeti poeziju Ljubomir Simović nam nudi i u knjizi eseja o srpskim pesnicima i dramskim piscima „Duplo dno" kao i kroz priču u emisiji „ Kod dva bela goluba" koju započinje sećanjem na rodno Užice koje je vremenom postalo i glavi lik i književna pozornica, na detinjstvo i odrastanje obeleženo knjigama i pozorištem. U jednom razgovoru za „Književne novine“ koji je vođen 1981. povodom objavljivanja „Izabranih pesama“, pesnik Ljubomir Simović je rekao: „Poezija je nešto više od literature. Ona je ili način života i životni stav, ili ništa“.

Prvu pesničku knjigu „Slovenske elegije" objavio je 1958. godine a potom su usledile knjige: „ Veseli grobovi", „Šlemovi", „Uoči trećih petlova", „Istočnice", „Igla i konac", „Vidik na dve vode" u kojima se lica i naličja grada Užica prelivaju kroz slike predela i portrete običnih ljudi, uvek kao „ vidik na dve vode".

Pesnički vidici Ljubomira Simovića, kao vidici ili pogledi na dva sveta, na različita vremena, na običnog čoveka koji pod teretom istorije, ratova, i stradanja, okolnosti i stvarnosti pokušava da odbrani „smisao života" , prisutni su i u njegovim dramama ( „Hasanaginica", „Čudo u Šarganu", „Putujuće pozorište Šopalović" i „Boj na Kosovu") kao i u romanu hronici „Užice sa vranama" koji je objavio 1996. godine.

Muzički urednik: Radmila Dujaković

Autor: Tamara Krstić