Kako pokret pomaže razvoju govora i pažnje kod dece – zašto je važna uloga roditelja od prvog dana

Sve više roditelja suočava se sa dilemama o razvoju svoje dece – kada bi dete trebalo da progovori, koliko reči treba da zna u određenom uzrastu i kada je potrebno potražiti stručnu pomoć. U potrazi za odgovorima često se oslanjaju na različite aplikacije i savete dostupne na internetu, ali stručnjaci ukazuju da je razvoj svakog deteta individualan i da ga treba posmatrati u celini.

Defektolog i psihomotorni terapeut dr Stevan Nestorov ističe da je jedan od najvažnijih zadataka roditelja da od prvog dana prate i podstiču razvoj deteta, jer se upravo kroz svakodnevnu negu i zajednička iskustva postavljaju temelji kasnijeg govora, učenja i ponašanja.

„Nijedno dete nije isto, svako dete je jedinstveno. Ali ono što smo mi, izgleda, u savremenom vremenu zaboravili je da je zadatak roditelja da prati i završi razvoj deteta“, kaže Nestorov.

Objašnjava da se, za razliku od mnogih drugih sisara, čovek rađa u fazi kada mu je za dalji razvoj neophodna intenzivna briga roditelja. Taj proces ne podrazumeva samo fizički rast, već i sticanje iskustava koja će detetu omogućiti da razume sebe i svet koji ga okružuje.

Pozivajući se na rad profesora Svetomira Bojanina, pionira reedukacije psihomotorike na našim prostorima, Nestorov navodi da je reč o procesu „oljuđivanja“, u kojem dete kroz odnos sa najbližima postepeno razvija sposobnosti koje ga čine čovekom.

Prva komunikacija počinje mnogo pre prvih reči

Iako se najčešće ističe da su prve tri godine života presudne za razvoj deteta, Nestorov naglašava da taj proces počinje već prvog dana.

Kao primer navodi plač bebe, koji nije samo reakcija na neprijatnost, već i prvi oblik komunikacije sa roditeljima.

„Beba upada u jedno stanje hiper-tonusa, znači zgrčeni su mišići, ruke su zgrčene, beba plače. Ona šalje poruku roditeljima. Mi zovemo to tonično-emocionalni dijalog, znači dijalog mišićima i tonusom“, objašnjava Nestorov.

Kada roditelj uzme bebu u naručje, dodirom i neposrednim kontaktom pomaže joj da se smiri i reguliše svoje reakcije. Na taj način dete ne dobija samo hranu ili utehu, već stiče i prvo iskustvo komunikacije.

Upravo zato je, naglašava gost Jutarnjeg programa, važno raditi i sa roditeljima, posebno kada je reč o prvom detetu, jer nesigurnost i strah mogu da utiču na njihovo ponašanje.

Prema njegovim rečima, ovaj najraniji odnos predstavlja osnovu za razvoj govora, ali i za postepeno formiranje svesti deteta o sopstvenom telu.

Nestorov upozorava i na situacije u kojima roditelji pokušavaju da umire bebu mobilnim telefonom, umesto neposrednim kontaktom. Navodi da se u praksi susreće i sa slučajevima u kojima su deca bila izložena ekranima već u trećem mesecu života.

Kao jedan od signala za savetovanje sa stručnjakom izdvaja situaciju u kojoj beba, uprkos pokušajima roditelja da zadovolje njene potrebe i umire je, nastavlja da bude izrazito uznemirena.

„Ništa strašno, ali neko savetovanje, neko vođenje u tom najranijem uzrastu. I zapravo, to jeste ideja rane intervencije, da se roditelj nauči kako da to svoje dete izvede do onog momenta kad kažemo: 'E, sad treba da progovori, da prohoda'“, ističe Nestorov.

Zašto dete mora da stekne iskustvo da bi progovorilo

Kašnjenje u razvoju govora jedan je od najčešćih razloga zbog kojih roditelji traže savet stručnjaka. Međutim, Nestorov objašnjava da govor nije izolovana sposobnost i da njegov razvoj zavisi od brojnih prethodno stečenih iskustava.

Iako je za izgovaranje reči neophodan razvoj govornog aparata i mišića koji učestvuju u produkciji govora, to je, kako kaže, samo jedan deo složenog procesa.

„Dete mora prvo da zna šta će reći. A da bi znalo šta će reći, mora da ima iskustvo“, naglašava Nestorov.

Objašnjava da beba od rođenja ima sposobnost da vidi, čuje i oseća, ali tek kroz svakodnevni život uči da prepoznaje i razume informacije koje dobija.

Roditelji, okruženje i neposredna iskustva omogućavaju detetu da postepeno povezuje predmete, pojave i događaje sa njihovim značenjem.

Međutim, ni samo razumevanje nije dovoljno da bi dete progovorilo.

„Ali nije samo i da zna šta bi reklo, da ima i motiv da kaže. Jer opet, ako nema iskustva, ako je u takvom nekom okruženju gde nema potrebu da govori, i to je isto jako važno“, objašnjava Nestorov.

Zbog toga razvoj govora ne treba posmatrati odvojeno od razvoja pažnje, motorike, čula i emocija.

Nestorov taj složeni sistem upoređuje sa mehanizmom sata, u kojem su svi zupčanici međusobno povezani.

Kada dete ne govori ili kasnije ima poteškoće sa čitanjem, nije dovoljno baviti se samo sposobnošću kod koje je problem postao vidljiv.

„Ne možemo popravljati ove kazaljke koje mi vidimo. Zapravo, problem je ispod, u tom složenom sistemu zupčanika. Negde je nešto zakazalo“, kaže Nestorov.

Ističe da je emocija jedna od najvažnijih komponenti psihomotornog razvoja, jer upravo ona pokreće motivaciju deteta da istražuje, komunicira i uči.

Dete upoznaje svet kroz pokret i igru

Razumevanje govora, zajednička pažnja i kontakt pogledom važni su preduslovi za razvoj komunikacije, ali Nestorov naglašava da je potrebno posmatrati i način na koji se dete igra i istražuje okruženje.

Dete koje je prohodalo prirodno pokazuje interesovanje za predmete, pokušava da ih dohvati, pomeri i ispita. Takvo ponašanje predstavlja važan deo razvoja.

„Ne možemo da imamo kuću gde je sve na svom mestu i malo dete. To nije moguće. Znači, dete kroz pokret upoznaje svet“, ističe Nestorov, uz napomenu da okruženje mora biti bezbedno.

Objašnjava da dete, kada uzme neki predmet, istražuje njegovu tvrdoću, temperaturu, oblik i druge osobine. U tom procesu učestvuju pokret i sva čula, a brojna pojedinačna iskustva postepeno se povezuju u pojmove.

Kao primer navodi čašu koju dete najpre upoznaje dodirom i drugim čulima, da bi kasnije razumelo da isti naziv označava i druge čaše, bez obzira na njihov izgled.

„Mnogo ima onoga što se ne vidi, a što prethodi nekim funkcijama koje mi kasnije vidimo da možda su malo manje razvijene“, objašnjava Nestorov.

Upravo zato pokret nije samo fizička aktivnost, već način na koji dete stiče znanja, razvija pažnju i gradi osnovu za složenije misaone procese.

Roditelji imaju najvažniju ulogu i kada je potreban tretman

Nestorov ukazuje da se roditelji neretko obraćaju stručnjacima veoma zabrinuti, a da se nakon procene ispostavi da nema razloga za strah.

Ipak, smatra da je savetovanje korisno i kada nema ozbiljnijih odstupanja, jer roditelji mogu dobiti smernice kako da podstiču razvoj deteta.

Kada postoje razlike u razvijenosti pojedinih sposobnosti, govori se o disharmoničnom razvoju.

Nestorov objašnjava da se pažnja, motorika, čulne sposobnosti i govor ne razvijaju istim tempom kod svakog deteta, niti sve oblasti napreduju istovremeno.

„Ne može sve da se linearno razvije isto. Neka oblast odskoči malo brže, neka malo kasnije“, navodi Nestorov.

Naglašava da je važno da roditelji nauče kako mogu da stimulišu razvoj, bez obzira na to da li je detetu potrebno samo praćenje ili stručni tretman.

U slučajevima kada je terapija neophodna, uloga roditelja ne završava se dovođenjem deteta u ordinaciju.

„Roditelj takođe može da prisustvuje tretmanu, da gleda, jer ništa ne znači jedan, dva, tri tretmana unutar ordinacije. Roditelj treba da nauči da živi na taj način sa detetom i da ga stimuliše“, ističe Nestorov.

Objašnjava da reedukacija psihomotorike ne podrazumeva rad samo na jednoj sposobnosti, već podsticanje celokupnog psihomotornog razvoja.

Iako je logopedski tretman važan, smatra da je neophodno raditi i na razvoju osnovnih funkcija koje omogućavaju detetu da kasnije uspešnije govori, uči i komunicira.

Reedukacija psihomotorike nije samo fizičko vežbanje

Jedna od čestih zabluda, prema Nestorovljevim rečima, jeste da se reedukacija psihomotorike svodi na trčanje, skakanje ili izvođenje određenih fizičkih vežbi.

Upravo zbog takvog predstavljanja metode u javnosti, roditelji ponekad zaključuju da dete iste rezultate može da postigne boravkom u igraonici.

Međutim, fizička aktivnost predstavlja samo jedan deo terapijskog rada.

„Reedukacija je tretman pogledom, dodirom, odnosom, pokretom. Sve su to neki alati naši s kojima mi radimo“, objašnjava Nestorov.

Ističe da psihomotorna terapija obuhvata i emocionalni razvoj, čulne funkcije, senzornu integraciju i međusobnu povezanost različitih sposobnosti.

Cilj je, kako navodi, da se podstakne skladniji razvoj celokupnog sistema, a ne samo da dete savlada određeni pokret ili vežbu.

Zbog toga je, dodaje, bilo neophodno unaprediti i programe obuke stručnjaka, kako bi se metoda primenjivala u skladu sa savremenim standardima i potrebama današnje dece.

Srbija primljena u Evropski forum za psihomotoriku

Reedukacija psihomotorike u Srbiji ima tradiciju dugu oko šest decenija, a njeni počeci vezuju se za profesora Svetomira Bojanina, koji je ovu metodu upoznao tokom boravka u Francuskoj.

Nestorov podseća da je Bojanin i u poznim godinama insistirao na tome da se metoda dalje razvija, a ne samo čuva kao deo stručne tradicije.

„Čuvanje tradicije je jedno, ali čuvanje tradicije u smislu da metoda ostane zakopana u prošlosti je nešto sasvim drugo“, naglašava Nestorov.

Prema njegovim rečima, upravo je Bojanin podstakao mlađe kolege da nastave da unapređuju reedukaciju psihomotorike u skladu sa svetskim standardima i promenjenim uslovima odrastanja dece.

U tom procesu obnovljena je saradnja sa Institutom za reedukaciju psihomotorike u Parizu, ustanovom u kojoj se Bojanin prvi put susreo sa ovom metodom.

Francuski stručnjaci pomogli su u uvođenju novih standarda u obuku reedukatora i terapijski rad, a saradnja je povezana i sa kliničkom praksom Centra za logopediju i ranu intervenciju.

Rezultat tog rada je i prijem Srbije u međunarodne stručne organizacije.

Nestorov navodi da su domaći stručnjaci najpre primljeni u Svetsku organizaciju za reedukaciju psihomotorike, a pre dve nedelje i u Evropski forum za psihomotoriku.

Objašnjava da je prijemu prethodila procena ispunjenosti određenih uslova, tokom koje su predstavnici evropske organizacije razmatrali kvalitet dosadašnjeg rada, ali i oblasti u kojima su potrebna dalja unapređenja.

„Oni su pred nama govorili upravo o tome: da li nas primiti ili ne, šta to mi dobro radimo i šta treba da ispunimo još“, navodi Nestorov.

Iako prijem predstavlja značajno priznanje za domaću stručnu praksu, ističe da je to istovremeno i obaveza da se nastavi sa unapređivanjem metoda rada.

„Mi jesmo primljeni, ali smo svesni da imamo još dosta da radimo“, zaključuje dr Stevan Nestorov.