Zašto volimo da navijamo za autsajdere

Uspon autsajdera protkan je kroz najubedljivije narative istorije. Od Davida i Golijata, Pepeljuge iz bajke i izmišljenog Rokija Balboe do stvarne Erin Brokovič, jednostavno ne možemo da odolimo pričama u kojima slabi i ranjivi trijumfuju nad jakima i moćnima.

Ovu sklonost posebno vidimo u sportu. Uzmite u obzir samo popularnost jamajčanskog bob tima koji je inspirisao film Cool Runnings. Prema nekim političkim komentatorima, izigravanje statusa autsajdera može čak uticati na naše glasačke namere. Kao neko ko nikada nije bio na političkoj funkciji, Donald Tramp se predstavio kao autsajder na američkim predsedničkim izborima 2016. godine, a termin sada usvaja Kamala Haris, kandidat demokrata u trci za Belu kuću 2024.

Psihološke studije o fenomenu simpatija koje gajimo za autsajdere su malobrojne. Ali i oskudna literatura koja postoji može pomoći da razumemo zašto tako često navijamo za one koji nemaju velike šanse – i načine na koje ovaj neobičan kapric ljudskog uma može uticati na naše donošenje odluka u svakodnevnom životu.

Simpatični gubitnici

Kada se uzme u obzir, „efekat autsajdera“ prilično je neobičan s obzirom na poznatu fiksaciju čovečanstva na status i prestiž. Prema teoriji društvenog identiteta, svoje samopoštovanje često izvodimo iz uspeha naše grupe. Kao rezultat toga, imamo tendenciju da poraz naših idola tretiramo kao lični neuspeh, što nas dovodi do toga da osećamo manje poverenja u sopstvene sposobnosti. To je bolno – što svaki navijač nekog fudbalskog tima može da posvedoči.

Zašto bismo svojevoljno prolazili kroz to razočarenje podržavajući „pozadinskog trkača“ za kojeg je verovatnoća mnogo manja ili gotovo nikakva da će nam doneti radost? Bilo bi mnogo smislenije da navijamo za favorite bilo kog događaja – tako da bar možemo da uživamo u njihovoj slavi.

Neki od prvih odgovora potiču iz fascinantne studije Džozefa Vandeloa (Joseph Vandello) sa Univerziteta Južne Floride i njegovih kolega iz sredine dvehiljaditih. Da bi proverili da li je efekat autsajdera bio stvaran, prvo su ispitali reakcije američkih studenata na Olimpijske igre 2004. godine. Pre nego što su igre održane, učesnicima je prezentovan spisak sa ukupno pet medalja svih vremena: Švedska (469), Bugarska (195), Belgija (140), Meksiko (40), Slovenija (6).

Zatim su studenti zamoljeni da zamisle dve zemlje koje učestvuju u predstojećem plivačkom događaju i da ocene koliko bi želeli da svaka zemlja pobedi na skali od jedan (apsolutno ne) do devet (apsolutno da). Bez obzira koji su par ocenjivli, američki studenti su dali jasnu prednost zemlji koja je istorijski osvojila manje medalja. Ako su dobili Švedsku protiv Belgije, na primer, favorizovali su Belgiju, ali ako su dobili Belgiju protiv Slovenije, favorizovali su Sloveniju. Sveukupno, 75 odsto ispitanika je preferiralo tim zemlje sa manje medalja.

Vandeloov tim je zatim istražio neke od dodatnih faktora koji bi mogli povećati ili umanjiti efekat. U jednom eksperimentu, učesnici su pročitali kratak opis o dva evropska košarkaška tima, CSKA iz Moskve i Makabija iz Tel Aviva. Jedan tim su prikazali kao autsajdera sa lošim nedavnim rezultatima, a drugi kao vrhunski sa zvezdanim učinkom. Zatim su pogledali snimak iz uzbudljive utakmice i odgovorili na upitnik o svojim procenama o igri tima.

Da bi se osiguralo da rezultati nisu bili pod uticajem bilo kakvih već postojećih predrasuda, istraživači su menjali način na koji su timovi predstavljeni u tekstu. Polovini učesnika rečeno je da je moskovski CSKA u nepovoljnijem položaju, dok je ostalima rečeno da je Makabi iz Tel Aviva u igru ušao kao poslednji na tabeli. U svakom slučaju, učesnici su pripisali znatno više truda autsajderu. S pravom ili ne, čini se da pretpostavljamo da će se autsajderi dodatno truditi da nadoknade svoj nedostatak, što ih čini dopadljivijim.

Vandeloov četvrti i poslednji eksperiment pokazao je da privlačnost autsajdera živi ili umire na percepciji nepravde. Kada su zamoljeni da izaberu svoje favorite iz par sportskih timova, učesnici su preferirali one sa najslabijim rezultatima, ali se ovaj efekat smanjivao ako bi otkrili da je tim preplavljen novcem. Tada je serija prethodnih neuspeha jedva izazvala simpatije.

Čini se da nevolja autsajdera mora poticati iz pozicije istinske slabosti. „Nedostatak izaziva osećaj nepravde kod većine ljudi koji žele da se ispravi“, primetio je Vandeloov tim u svom radu.

Deca hladnog srca

Mala deca nemaju ove brige. „U ranim godinama života deca su na strani jačeg, kao da čuvaju sopstvene interese“, kaže Fransoa Kesk, istraživač u Lionskom istraživačkom centru za neurologiju u Francuskoj. „Tek sa učenjem moralnih vrednosti počinju da žele da uspostave neku vrstu pravde ili jednakosti među pojedincima.“

U istraživačkom radu iz 2021, Kesk je ispitao percepciju odraslih o emocijama autsajdera. Njegov tim je učesnicima pokazao razne stripove i video klipove dvoje ljudi u interakciji. Na primer, u jednom stripu je prikazan lik – koji je izgledao dominantnije i moćnije – koji izdaje naređenja drugom liku, prvo da mu donese piće, zatim knjigu i na kraju naočare za čitanje. Posle su ih pitali: „Šta mislite da ova osoba oseća u ovom trenutku?“

Pitanje je bilo namerno dvosmisleno: moglo se odnositi na bilo koji od dva lika. Međutim, mnogo je veća verovatnoća da će učesnici razmotriti lik koji služi, a ne lik koji izdaje naređenja. „Većina čak i ne uzima u obzir emocije dominantne osobe“, kaže Kesk.

Podržavajući hipotezu o nepravdi, njegov tim je otkrio da ova pristrasnost zavisi od toga koliko se nerazumno ponaša prvi lik. Ali drugi faktori takođe mogu biti u igri. „Može biti da se pojedinci velike moći doživljavaju kao hladniji od pojedinaca male moći“, dodaje Kesk. Ljudi jednostavno ne očekuju da ljudi na vlasti iskuse tako širok spektar emocija, napominje istraživač, što bi nas moglo dovesti do toga da trošimo manje vremena razmišljajući o svojim osećanjima.

Bajke

Imajući u vidu ovu duboko ukorenjenu emocionalnu pristrasnost, nije iznenađenje da su priče o autsajderima toliko rasprostranjene.

„Postoji inherentno romantičarsko osećanje da neko ili tim nadmašuju šanse da postignu neočekivani ishod“, kaže Robert Launt, profesor menadžmenta i ljudskih resursa na Državnom univerzitetu Ohajo. On sumnja da često crpimo ličnu inspiraciju iz ovih priča, koje „pojedinci naglašavaju da je 'sve moguće' uz naporan rad i odlučnost".

Radeći sa Nejtanom Petitom sa Univerziteta u Njujorku i Sarom Dojl sa Univerziteta Arizona, Launt je ispitao načine na koje sami takmičari reaguju na njihov status autsajdera ili favorita. „Naši nalazi su pokazali da autsajderi imaju tendenciju da ulaze u takmičenja sa fokusom na osvajanje pobede, što se može posmatrati kao razmišljanje o 'promociji'", kaže prof. Launt.

„Međutim, otkrili smo favorite koji ulaze u takmičenja sa fokusom na izbegavanje poraza, što se može posmatrati kao 'preventivni' način razmišljanja – fokus na izbegavanje neželjenog ishoda.“

Ovi načini razmišljanja mogu oblikovati načine na koje ljudi reaguju na različite oblike ohrabrenja, dodaje Launt. Ako želite da motivišete autsajdera, bolje je da se fokusirate na slavu koju donosi nagrada; ako želite da motivišete favorita, možete ga podsetiti na sve što može da izgubi.

Posledice u stvarnom životu

Većina nas su, naravno, samo posmatrači, ali Kesk sumnja da bi naša pojačana empatija prema autsajderima mogla da oblikuje naše mišljenje u mnogim različitim aspektima – „sudske presude, politika, (međunarodno) rešavanje sukoba i, naravno, ponašanje sportskih navijača“.

„Čini se da je ovaj efekat veoma jak i da se može primetiti kod skoro svih, nezavisno od pola učesnika i osećaja superiornosti koji imaju."

Ako neko aktivno želi da postane popularniji, trebalo bi da se predstavi kao odvažni igrač koji pokušava da izazove privilegovanijeg ili etabliranog protivnika. U politici, na primer, postoje dokazi da kandidovanje autsajdera može povećati osećaj topline i dopadljivosti kandidata.

Međutim, efekat autsajdera se može lakše uočiti u našim stavovima prema sportistima koji se takmiče na Olimpijskim igrama u Parizu 2024 u narednim nedeljama, jer se osećamo zagrejani za takmičare koji se nadaju da će dokazati svoju vrednost u odnosu na statističke prognoze. Od britanskog plivača Adama Pitija do Dominikanske troskakačice Tee Lafond, mnogi sportisti već privlače pažnju svojim teškim bitkama.

Možda smo zadivljeni snagom i brzinom lidera, ali oni koji se bore protiv izgleda su ti koji će osvojiti naša srca.