Jednostavna japanska metoda za uredniji frižider i manje bačene hrane

Da li ste ikada otvorili frižider i osetili nalet uznemirenosti? Možda ste se mučili da nađete bilo šta što biste mogli da pojedete usred frižidera pretrpanog teglicama načetih džemova, kiselih krastavaca, namaza i polupraznih boca kečapa ili majoneza. Ili ste bili u nedoumici koji od ostataka prethodnih obroka umotanih u foliju treba prvo pojesti. Možda ste čak zavirili u davno zaboravljenu plastičnu kutiju sa sadržajem koji je bio u toliko lošem stanju da ste jednostavno sve bacili u đubre.

Ako vam nešto od ovoga zvuči poznato, znajte da niste sami. „To je uobičajena pojava. Razlog zašto se hrana kvari i rasipa je zato što je zaboravimo u frižideru“, kaže Kohei Vatanabe, istraživač upravljanja otpadom na Univerzitetu Teikjo u Tokiju.

Rasipanje hrane u domaćinstvu je globalni problem zapanjujućih razmera. U Velikoj Britaniji, oko 60 odsto otpada hrane potiče iz domaćinstava, a u SAD 40-50 odsto. Slična je statistika i u Japanu. U 2021. godini, oko 47% od 5,2 miliona tona otpada hrane u zemlji potiče iz privatnih kuhinja.

Razlozi za sav ovaj otpad kod kuće su različiti, ali postoje neki uobičajeni krivci u različitim kulturama i geografskim područjima. To uključuje i hranu koja se „gubi“ u frižiderima. Zatim, potrošači često pogrešno tumače značenje datuma o isteku na hrani. A tu je i impulsivna kupovina i loše planiranje tokom poseta supermarketu, kao i opšti nedostatak svesti o potrebi smanjenja bacanja hrane.

Praktično sve zemlje su svesne ovih problema i mnoge pokušavaju da ih reše. Ali Japan se suočava sa još većim pritiskom da pronađe rešenja jer uvozi skoro dve trećine hrane. Ovo povećava ekonomske i ekološke troškove bacanja jestivih proizvoda.

„Japan je zemlja koja uopšte nije samodovoljna u snabdevanju hranom“, kaže Tomoko Okajama, istraživač upravljanja otpadom na Univerzitetu Teikjo u Tokiju. „Nije dobra ideja da uvozimo više hrane nego što nam je potrebno, a zatim da mnogo bacimo.“

Kao dva od vodećih japanskih istraživača otpada od hrane, Okajama i Vatanabe istražuju osnovne pokretače zašto hrana završava u kanti za smeće, a zatim pokušavaju da iskoriste te nalaze za osmišljavanje intervencija zasnovanih na podacima.

Njihov najnoviji projekat primenjuje tehnike čišćenja frižidera kako bi se uhvatili u koštac sa jednim od glavnih izvora bacanja hrane: strašnim pretrpanim frižiderom. Kao što Okajama kaže: „Ako možemo da pomognemo ljudima da upravljaju svojim frižiderima, možemo ih sprečiti da zaborave na postojanje hrane unutra.“

Od frižidera do kante za otpatke

Okajama je 2018. sproveo istraživanje među više od 500 stanovnika Tokija kako bi ustanovila zašto su bacili hranu. Predvidljivo, ispitanici su često pretpostavljali da su se sveži proizvodi pokvarili ili da prerađena hrana više neće imati prijatan ukus. Ponekad su je jednostavno zaboravili. Međutim, ona je takođe identifikovala važan izvor konfuzije koji dovodi do rasipanja: mnogi ljudi su bacali hranu zbog odrednice „najbolje upotrebiti do“ određenog datuma.

Međutim, datumi „najbolje upotrebiti“ i „rok upotrebe“ nisu ista stvar – a ni jedno ni drugo ne znači da proizvod više nije dobar, posebno u slučaju fermentisane hrane, kaže Vatanabe.

„Hrana se na kraju pokvari i neće biti bezbedna za jelo, tako da bi trebalo da budemo sigurni da je konzumiramo pre toga. Ali neke stvari, poput fermentisane hrane, imaju bolji ukus sa zrelošću."

U Japanu i nizu drugih zemalja, „najbolje upotrebiti do” se odnosi na datum do kojeg je proizvod na vrhuncu ukusa, dok „upotrebiti do” označava datum za koji proizvođač garantuje bezbednu konzumaciju. Međutim, potrošači širom sveta uglavnom mešaju ove odrednice.

Čak i ako je hrana prekoračila rok upotrebe, Vatanabe ističe da su proizvođači vrlo strogi u svojim procenama. Umesto da samo izbacujemo stvari na osnovu njihove oznake „najbolje-pre” ili „najbolje do”, on predlaže da ljudi koriste svoja čula – bukvalno – za određene niskorizične artikle kao što su razni dodaci tipa kečap, senf, majonez, peciva i fermentisana hrana kao što je jogurt i sir.

„Pomiriši, pogledaj“, kaže on. „Većina stvari je dobra tokom prilično dugog perioda nakon isteka."

Važnost uočavanja

U nadi da će smanjiti količinu ovog otpada, Okajama i Vatanabe su zaključili da bi višestruka strategija obrazovanja zajednice i praktične tehnike čišćenja frižidera mogle biti od pomoći.

Da bi testirali svoj pristup, pronašli su dobrovoljce u Arakavi, kvartu u severnom Tokiju koji je već uključen u vladinu akciju smanjenja bacanja hrane. Od 2008. godine, Odeljenje za životnu sredinu i čišćenje Arakave je promovisalo projekat pod nazivom „Operacija Arakava Motainai“ – uobičajena japanska fraza koja izražava žaljenje zbog otpada.

Isprobali su mnogo strategija za promenu ponašanja tokom godina, ali je delotvornost bilo teško izmeriti, kaže Jukiko Mijazaki, direktor odeljenja.
Tim se nastanio u dva stambena kompleksa u Arakavi, jedan za eksperimentalnu intervenciju, a drugi kontrolni. Prvo su Vatanabe i Okajama proveli nekoliko dana sortirajući oko tone otpada iz stanova. Odvojili su, izmerili i snimili svu hranu koja je bačena.
Pronašli su komade ostataka od hrane pomešane sa voćem i povrćem i neotvorena pakovanja rezanaca, hleba, grickalica, mesa, sosova, tofua, ribe, pića i loptica od pirinča. Otmene kutije netaknutih ili jedva pojedenih kolačića, čokolade i drugih slatkiša bile su još jedan od uobičajenih otpadaka, što ukazuje, napominje Okajama, da su te stvari „verovatno bili pokloni, koje niko nije želeo“.

Tim je takođe posebno primetio veliku količinu fermentisane hrane, posebno jogurta, što pokazuje nesporazum o tumačenju datuma upotrebljivosti, smatra Vatanabe. „Fermentisana hrana je bila i dalje upotrebljiva, ne kvari se tako lako.“

Zatim su Okajama i Vatanabe održali sastanke sa volonterima stanovnicima u stambenom kompleksu Skaj hajts, kako bi ih upoznali sa projektom. Održali su kratko predavanje o rasipanju hrane, govorili o tumačenju oznaka o datumu na proizvodima i uveli skup „podsticajnih“ intervencija: metode koje su imale za cilj da suptilno usmere ljude ka pozitivnim izborima ponašanja bez velike obaveze.
Ovi podsticaji su uključivali tehnike za pametniju organizaciju frižidera – koje bi svako mogao da isproba ako želi da smanji otpad.

Kako organizovati frižider

Za početak, Vatanabe i Okajama su stanovnicima dali trake jarko crveno-bele boje. Njima je trebalo da obeleže deo frižidera rezervisan za artikle kojima brzo ističe rok upotrebe, ili da se zalepe direktno na proizvode koje treba prvo da pojedu kako bi im skrenuli pažnju na njih. Takođe su podelili prozirne plastične posude sa pokopcem sa otvorom na vrhu koji je trebalo da učine vidljivijom i lako dostupnom kvarljivu hranu.

Istraživači su takođe podelili nalepnice na kojima su prikazane dve osobe sa spojenim rukama ispod poruke „Ne mogu da te jedem. Tako mi je žao." Podsticali su učesnike da stave jednu od ovih nalepnica na svaku hranu koju su bacili i da odvoje trenutak da internalizuju poruku nalepnice. Kao što Okajama kaže, „Mislim da je ovo svesno obraćanje pažnje veoma važno."

Dve nedelje nakon sastanka sa stanovnicima Skaj hajtsa, istraživači su sproveli još jednu analizu sortiranja otpada. Rezultati su bili ohrabrujući: otkrili su smanjenje otpada od hrane za 10 odsto u eksperimentalnoj grupi i povećanje od 10 odsto u kontrolnoj.

Analizirajući dobijene rezultate, Vatanabe smatra da je intervencija u stvari donela smanjenje otpada od hrane za 20 odsto. (On i Okajama pretpostavljaju da je povećanje otpada u kontrolnoj grupi moglo delimično da se objasni time što je bio decembar mesec kada se mnogo kuvaju jela koja gotovo neizbežno stvaraju više otpada.)

U naknadnim anketama sa volonterima iz Skaj hajtsa, njih 77 odsto je reklo da su koristili plastičnu posudu sa poklopcem, 18 % je koristilo nalepnice, a 13 % je koristilo traku. Čini se da je samo razgovor o rasipanju hrane i njeno stavljanje u prvi plan ljudima takođe bio značajan faktor za promene.

Motainai duh: žaljenje za bačenom hranom

Vatanabe i Okajama ne znaju u kojoj meri se njihovi nalazi u Arakavi mogu primeniti na drugim mestima u Japanu ili šire. Ali sprovode naknadni eksperiment po istoj metodologiji u 520 domaćinstava u Nagaiju, gradu u prefekturi Jamagata. Ovo bi moglo da ohrabri lokalne vlasti širom Japana da isprobaju slične programe u svojim zajednicama. „To ne košta previše“, kaže Vatanabe. „Ako se lokalnim vlastima sviđa ideja, mogu je prilično lako sprovesti.“

Mijazaki i njene kolege već unapred razmišljaju o načinima na koje mogu da dopru do većeg broja stanovnika Arakave, uključujući održavanje informativnih kampanja i podučavanje dece o gubicima hrane. „Naš izazov je kako da nateramo što više domaćinstava da sprovedu podsticajne mere u praksi“, kaže ona. „Želeli bismo da pomognemo u negovanju motainai duha.“

Međutim, ljudi ne moraju da čekaju na predstavnike vlade. Svako može da koristi plastične tacne, trake i nalepnice, bez obzira na kom kraju sveta živi. Takođe bi mogli malo više da razmisle kada neku hranu zaista treba baciti“, napominje Okajama. „Bacanje hrane samo zato što je prošla svoj najbolji rok upotrebe je gubljenje resursa – a takođe i novca.“