Umreti zajedno: Zašto je srećan bračni par odlučio da okonča život

Ovaj članak osetljivim osobama bi mogao biti uznemirujući.

Tri dana pre nego što su dobrovoljno izdahnuli, Janov i Elsin kamper je bio parkiran u marini obasjanoj suncem u Friziji, na severu Holandije. Bili su par koji je voleo da stalno bude u pokretu i većinu svog braka su proveli u kamperu ili na brodu.

„S vremena na vreme smo pokušavali (da živimo) u gomili kamenja – kući“, u šali je rekao Jan novinarki Bi-Bi-Sija koja ih je posetila, „ali ne ide“.

Jan i Els su se upoznali u vrtiću. Jan je kao mlad igrao hokej za omladinsku reprezentaciju Holandije, a zatim je postao sportski trener. Els se školovala za učiteljicu u osnovnoj školi. Ali njihova zajednička ljubav prema vodi, brodovima i jedrenju odredila je njihove zajedničke godine.

Kao mladi par živeli su u brodu. Kasnije su kupili teretni čamac i razvili posao za prevoz robe po unutrašnjim plovnim putevima Holandije.

U međuvremenu, Els je rodila njihovog sina jedinca (koji nije želeo da se objavi njegovo ime), koji se školovao u internatu, a vikende provodio sa roditeljima. Tokom školskih raspusta, kada je sin bio sa njima, Jan i Els su kretali na duža putovanja – duž reke Rajne ili na holandska ostrva.

Godine 1999. godine Janov posao počeo je da trpi veliku konkurenciju, a on je počeo da oseća ozbiljne bolove u leđima zbog teškog posla koji je obavljao više od 10 godina. Odlučili su da se presele na kopno, ali su se posle nekoliko godina ponovo vratili na brod. Kada više nisu mogli da ga održavaju, kupili su prostrani kamper.

Jan je operisao leđa 2003. godine, ali se stanje nije poboljšalo. Pošto je morao da uzima jake tablete protiv bolova više nije moga da radi, ali Els je i dalje predavala u školi.

Ponekad su pričali o eutanaziji – Jan je objasnio porodici da ne želi predugo da živi sa postojećim fizičkim ograničenjima. Otprilike u to vreme par se pridružio holandskoj organizaciji za „pravo na smrt“ – NVVE.

„Ako uzimate mnogo jakih analgetika, živite kao zombi“, rekao Jan novinarki Bi-Bi-Sija. „Dakle, s obzirom na bol koji imam i Elsinu bolest, mislim da ovo moramo da okončamo.“

Kada Jan kaže „ovo okončamo“, misli – da umre.

Els se povukla iz nastave 2018. godine. Pokazivala je rane znake demencije, ali se opirala da ode kod doktora – možda i zato što je bila svedok propadanja i smrti svog oca obolelog od Alchajmerove bolesti. Ali došao je trenutak kada njeni simptomi više nisu mogli da se ignorišu.

U novembru 2022, nakon što joj je dijagnostikovana demencija, Els je izletela iz lekarske ordinacije, ostavljajući muža i sina iza sebe.

„Bila je besna – kao razjareni bik“, seća se Jan.

Nakon što je Els saznala da se njeno stanje neće poboljšati, ona i Jan, zajedno sa sinom, počeli su da razgovaraju o duo-eutanaziji – da njih dvoje umiru zajedno.

U Holandiji su eutanazija i potpomognuto samoubistvo legalni ako neko dobrovoljno zatraži, a njihovu patnju – fizičku ili psihičku – lekari procene kao „nepodnošljivu“, bez izgleda da će se poboljšati. Svaku osobu koja zatraži pomoć pri umiranju procenjuju dva lekara – drugi proverava procenu prvog.

Godine 2023. u Holandiji se 9.068 ljudi odlučilo za eutanaziju – oko pet odsto od ukupnog broja smrtnih slučajeva. Bilo je 33 slučaja duo-eutanazije, dakle 66 osoba. Ovo su veoma složeni slučajevi koji postaju još komplikovaniji ako jedan od partnera ima demenciju, jer se sa sigurnošću ne može računati na njihove sposobnosti da daju pristanak.

„Mnogi lekari ne žele ni da pomisle na eutanaziju kod pacijenta sa demencijom“, kaže dr Rosemarijn van Bruhem, gerijatar i etičar u Erazmus medicinskom centru u Roterdamu.

Isti stav je imao i Janov i Elsin lekara opšte prakse. A to opiranje pojedinih lekara se ogleda u brojkama eutanaziranih. Od hiljada umrlih 2023. godine, 336 je imalo demenciju. Kako onda lekari procenjuju zakonski zahtev za „nepodnošljivu patnju“ kod pacijenata sa demencijom?

Za mnoge sa ranom fazom demencije, neizvesnost o tome kako stvari mogu napredovati može ih navesti da razmišljaju o okončanju života, objašnjava dr Van Bruhem.

„Zar neću moći da radim stvari koje smatram važnim? Zar više neću prepoznavati svoju porodicu? Ako to možete dovoljno dobro da izrazite, ako je to uočljivo i za lekara koji je voljan da izvrši eutanaziju, kao i za (drugog) lekara koji je specijalizovan za mentalne sposobnosti, taj egzistencijalni strah od onoga što takvim pacijentima predstoji može biti razlog da se razmotri eutanazija“.

Pošto njihov lekar opšte prakse nije želeo da se angažuje, Jan i Els su se obratili mobilnoj klinici za eutanaziju – Centru za veštačenje za eutanaziju. Ova agencija je učestvovala u veštačenju oko 15 odsto asistiranih smrtnih slučajeva prošle godine u Holandiji i, u proseku, odobrava oko trećinu zahteva koje dobije.

U slučaju da par želi da zajedno okonča život, medicinari moraju biti sigurni da jedan partner ne utiče na drugog.

Doktor Bert Kejzer prisustvovao je u dva slučaja duo-eutanazije. Ali se takođe seća da je upoznao još jedan par kod koga je posumnjao da muž primorava ženu na taj korak. Tokom sledeće posete, dr Kajzer je razgovarao sa ženom nasamo.

„Rekla je da ima toliko planova...!", navodi dr Kejzer, i objašnjava da je žena apsolutno bila svesna da je njen muž teško bolestan, ali nije planirala da umre sa njim.

Proces eutanazije je zaustavljen, a muškarac je preminuo prirodnom smrću. Njegova žena je još uvek živa.

Dr Teo Bur, profesor etike zdravstvene zaštite na Protestantskom teološkom univerzitetu, jedan je od retkih otvorenih kritičara eutanazije u Holandiji veruje da unapređenje palijativnog zbrinjavanja često ublažava potrebu za asistiranom smrću.

„Prihvatam da može biti prihvatljivo da doktor pomogne pacijentu da umre, međutim, to bi trebalo da bude izuzetak.”

Ono što zabrinjava doktora Bura je uticaj slučajeva duo-eutanazije – posebno nakon što je jedan od bivših holandskih premijera i njegova supruga, početkom godine odlučili da umru zajedno, i dospeli na naslovne strane svetskih medija.

„U protekloj godini videli smo na desetine slučajeva duo-eutanazije, i postoji opšta tendencija da se ’herojski umire‘ zajedno“, kaže dr Bur. „Takođe tabu o namernom ubijanju – sve više erodira, a posebno kada je u pitanju duo-eutanazija.“

Jan i Els bi verovatno mogli da nastave da žive u svom kamperu još nekoliko godina. Da li misle da umiru prerano?

„Ne, ne, ne – ne mogu to da vidim“, rekla je Els.

„Proživeo sam svoj život, ne želim više bol", kaže njen suprug. „Mislimo da to mora da se okonča.“

Lekari su procenili da je Els još uvek imala sposobnost da sama odluči da li želi da umre – ali to bi napretkom demencije moglo ubrzo da se promeniti.

Janov i Elsin sin je teško podneo odluku roditelja.

„Ne želite da dozvolite da vam roditelji umru“, objašnjava Jan. „Dakle, bilo je suza – naš sin je tvrdio: 'Biće vam bolje' – ali ne za mene.“

Els je bila istog mišljenja.

„Ne postoji drugo rešenje."

Dan pre ugovorenog sastanka sa lekarima za eutanaziju, Els, Jan, njihov sin i unuci proveli su zajedno. Uvek praktičan, Jan je želeo da sinu objasni sve prednosti kampera, kako bi bio spreman za prodaju.

„Onda sam otišao u šetnju plažom sa mamom“, kaže sin. „Deca su se igrala, bilo je šala... Bio je to veoma čudan dan.“

„Sećam se da smo večerali uveče, i oči su mi bile pune suza dok sam gledao kako sedimo za stolom svi zajedno.“

U ponedeljak ujutru svi su se okupili u centru za eutanaziju. Pored najboljih prijatelja, tu su bili i Janova i Elsina braća, sin i snaja.

„Imali smo dva sata na raspolaganju da provedemo zajedno, pre nego što su došli lekari“, kaže sin. „Pričali smo o zajedničnim uspomenama... I slušali smo muziku. Idlewild od 'Travisa' za Elsu, 'Bitlsi' Now and Then za Jana.“

„Poslednjih pola sata je bilo jako teško“, dodaje. „Lekari su stigli i sve se desilo strašno brzo – prate svoju rutinu, i onda je to samo pitanje minuta.“

Elsi van Liningen i Janu Faberu lekari su dali smrtonosnu dozu lekova i umrli su zajedno 3. juna 2024. godine.

Njihov kamper još uvek nije stavljen na prodaju. Elsin i Janov sin odlučio je da ga zadrži još neko vreme i ode na odmor sa ženom i decom.

„Prodaću ga na kraju“, kaže. „Prvo želim da steknem neke uspomene sa porodicom."