Kako abnormalnost postaje normalnost i možemo li se tome odupreti

Pomislite na ratove u Ukrajini, Izraelu i Gazi. Šokantni događaji na početku ovih sukoba bili su iznenađujući i strašni, i neizbežno je da su privukli našu pažnju. Kako je vreme prolazilo, iako su ova zbivanja i dalje medijski pokriveni, naša usmerenost na te događaje je znatno manja. Nažalost, kada rat traje mesecima ili godinama, istraživanja pokazuju da svaka dodatna nedelja borbe ne privlači podjednaku pažnju kao prvog dana.

Ova desenzibilizacija se takođe odnosi i na svakodnevni život. Mladi u centru grada koji odrastaju uz nasilje uglavnom će kada odrastu misliti da je nasilje nešto normalno. Takođe, u slučaju pandemije koronavirusa, ljudi su u početku mnogo više bili zabrinuti kada je broj preminulih bio manji, nego kada se popeo na stotine hiljada. U međuvremenu, jedna posebno intrigantna studija je pokazala da ljudi koji žive u zemljama koje su više izložene negativnim uticajima klimatskih promena zapravo vide klimatske promene kao manje rizične.

Druga istraživanja pokazuju da se čak možemo navići na sopstveno negativno ponašanje: kada su ispitanici slagali nekoliko puta da bi dobili više novca, njihove laži su postajale sve veće i veće tokom eksperimenta – a delovi njihovog mozga povezani sa emocijama su se sve manje i manje aktivirali. Zaključak je da što više puta ponavljamo nešto, za šta znamo da nije u redu, to nam je sve manje neprijatno zbog toga.

Drugim rečima, što smo dovoljno dugo izloženi bilo čemu, to nam postaje normalno. Čak i ako je loše.

Naravno, ovo ima i određene prednosti: ljudi u određenoj meri moraju da budu u stanju da se prilagode novim okolnostima i situacijama, bez obzira koliko one bile strašne. Naša vrsta verovatno ne bi stigla daleko – ili, barem, ne bi imala emocionalnu sposobnost da rešava probleme, mašta i stvara – da smo hodali okolo u stalnom stanju šoka i anksioznosti.

Ali postoje jasne zamke. Kao prvo, ova prilagodljivost može biti deo problema zašto ljudi imaju poteškoća da se bore sa onim što sociolozi nazivaju „sporim nasiljem“ – onim katastrofama koje se odvijaju postepeno i bez velikog interesovanja, zbog čega je teško prepoznati koliko je štete činjeno mesecima, čak godinama. Koliko je samo decenijama dugo odlaganje hemijskog otpada stvorilo zdravstvenih problema milionima ljudi.

Desenzibilizacije takođe može da produži začarani krug. Studija o nasilju u gradskim četvrtima, na primer otkrila je da je veća verovatnoća da će učesnici počiniti nasilje ako misle da je to normalno. Ali ovo se odnosi i na veća, složenija pitanja. Ako neko ne misli da su klimatske promene velika stvar, zašto bi bio motivisan da uradi bilo šta po tom pitanju? Ako naša svest o humanitarnim katastrofama bledi, da li će i dalje postojati ista verovatnoća da ćemo saosećati sa žrtvama ili donirati relevantnim humanitarnim organizacijama?

Kako dolazi do navikavanja

Kada su mediji u pitanju nameće se dilema kako pokriti određeni događaj ili obraditi temu, a da se time ne smanji osetljivost publike na to. I – kao pametan, informisan potrošač medija – kako da pratite vesti, a da budete sigurni da se ne izlažete istom riziku?

Istraživači pokušavaju da ustanove kako izloženost istim vestima iznova i iznova utiče na publiku. Jedna studija je, na primer otkrila da je veća verovatnoća da će publika biti nezadovoljna zbog takvog izveštavanja, pa čak toliko da će izbegavati vesti, kada im se čini da se ponavljaju.

Ne radi se samo o tome da gledaoci žude za novim temama, pišu istraživači. Takođe se ljudi posebno nerviraju kada primete da se ništa ne menja ili poboljšava. „Neki korisnici su posebno negativni prema nedostatku napretka i dugotrajnom izvještavanju o ovom pitanju, koje se delom može pratiti i do uključenih političkih aktera“, navode istraživači.

Ova tačka je zabrinjavajuća. Postoje različiti subjekti kojima bi ignorisanje nekih tema omogućilo da zadrže status kvo i svoje pozicije. Možemo da zamislimo koja je verovatnoća da bi kompanije i vlade preduzele bilo kakvu akciju u vezi sa klimatskim promenama, na primer da se o njima ne govori.

Cinično zvuči, ali to znači da će odgovorni subjekti ostvariti minimalan napredak u pogledu rešavanja nekog problema, što ljudima postaje dosadnije da više slušaju o tome. Teoretski, ovo bi moglo da dovede do toga da se o nekom problemu sve manje i manje govori – i da se svaki pritisak da se dođe do rešenja raspadne.

Zatim, tu je i drugi problem, posebno uobičajen kada gledamo izveštaje o patnji drugih ljudi: ako se osećamo previše uznemireno onim što vidimo, na kraju prestajemo da pratimo izveštavanje o tome.

Kako izbeći desenzibilizaciju

Pa šta da radimo? Kako da ostanemo u toku sa vestima, a da ne budemo prezasićeni ili desenzibilisani? Kako da se odredimo prema mnogim pitanjima sa kojima se svet danas suočava, uspostavljajući ravnotežu između odbijanja da ih prihvatimo kao „normalne“, ali i da sami uspemo da nastavimo dalje sa svojim životom?

Kada je u pitanju potrošnja vesti, istraživači predlažu da se vesti konzumiraju pažljivije, na primer u određenim trenucima, kada osećamo da smo preplavljeni određenom krizom. S obzirom na važnost novih vesti, takođe se predlaže da nam izvori informacija budu što raznovrsniji. Ukoliko želimo da o određenoj temi ili krizi saznamo više, trebalo bi da kombinujemo različite izvore, čak i vrste medija.

Ukoliko nas zanimaju zbivanja u Gazi, ne treba da čitamo samo udarne naslovne vesti, već i da potražimo spoljnopolitičke analize ili svedičenja u prvom licu, da gledamo dokumentarne filmove, čitamo knjige i što je najvažnije, obavestimo se o uglu gledanja obe strane u sukobu.

Takođe treba imati u vidu da današnja zbivanja tumačimo na duži rok, kao i da gledamo unazad i čitanje vesti zamenimo istorijskim knjigama ili dokumentarcima.To može značiti i gledanje unapred – šta bi to moglo značiti u budućnosti? – i traženje analiza koje razmišljaju o tome šta bi naše trenutne odluke mogle značiti za jednu, 100, pa čak i hiljadu godina.

Šta uraditi sa našom sklonošću da se prilagođavamo okolnostima koje nas se neposretno tiču, čak i na one koje ne bi trebalo da prihvatimo kao „normalne“?

Prvi korak je prepoznavanje da se takvo navikavanje uopšte dešava. Da odvojimo trenutak i razmislimo: na koje stvari se navikavamo, bilo u svom domaćinstvu, zajednici ili zemlji, na koje bismo zaista želeli da nismo? Tek tada možemo da planiramo sledeće korake.

Važno je imati na umu jednu istinu: od trgovine robljem do aparthejda u Južnoj Africi, postoji mnogo užasnih stvari koje su se – decenijama, čak i vekovima – činile ukorenjenim i nepromenljivim.

Ali su se promenile. A okolnosti koje ne želimo da budu deo budućnosti naše dece, ili naše, takođe mogu.