Desanka Maksimović je dugo živela u skladu sa svojim stihovima – čekajući ljubav i svog Kalužanina

Desanka Maksimović, jedna od najvećih pesnikinja u istoriji srpske književnosti, utkala je mnogo sopstvenih nedoumica, tuge i iskustva u svoje pesme. Uvek smo je doživljavali kao nekog iz kog isijava mudrost i blaženstvo. Većina se nikada nije ni zapitala da li je neki muškarac uspeo da dopre do njenog srca i tu se zauvek useli.

Svi dobro znamo stih po kom je sreća lepa samo dok se čeka, kad od sebe samo nagoveštaj da, ali je malo poznato da je Desanka Maksimović dugo živela baš tako – čekajući ljubav i istinsku sreću.

„Kažu da je prva ljubav Desanke Maksimović bio njen prijatelj, drug iz gimnazije, Dragoljub Obradović i da su oni iz valjevske gimnazije išli u Petnicu na nekakvu dečiju ekskurziju gde su, hajde tako da kažemo, Desanka Maksimović i Dragoljub Obradović, tada nastupili kao par. Iako je prva, gimnazijska, ljubav bio njen drug iz valjevske gimnazije, ona sama je, kasnije, govorila u intervjuima, da se u stvari, prvi put zapravo poljubila u 35. godini života“, kaže Sanja Đaković, turistički vodič, autor ture „Ljubavna šetnja Beogradom“.

Prvi poljubac je, izgleda, čekao pravu ljubav. A ona se uvek iznenada pojavi potirući vreme koje tada prestane da se računa. Desankina ljubav pojavila se u liku skromnog ruskog emigranta, Sergeja Slastikova.

„Sergej Slastikov i Desanka Maksimović upoznali su se dvadesetih godina prošlog, dvadesetog veka. Desanka Maksimović, govoreći o tome kako su se upoznali, govorila je da su je Rusi pozvali da održi predavanje u njihovom klubu, da se ona tom pozivu odazvala i da je u ruskom klubu upoznala i Sergeja Slastikova“, dodaje Đakovićeva.

Sergej Slastikov, ruski emigrant, bio je poreklom iz Kaluge, šumovite oblasti u blizini Moskve i često je kasnije, kada je pisao pesme i radio kao prevodilac sa ruskog i na ruski jezik, svoje prevode i pesme potpisivao je kao Sergej Slastikov Kalužanin.

„Kažu da je Sergej odmah želeo da oženi Desanku Maksimović, a da je ona zamolila da se taj brak malo odloži, budući da ona, kao najstarija, imala je neku vrstu obaveze da vodi računa o mlađoj deci, kako je ona govorila, odnosno, svojim braćom i sestrama, želela je da ih izvede na put“, napominje Sanja Đaković.

Tako su se Desanka i Sergej dugo i strpljivo čekali. Venčali su se tek početkom avgusta 1933. godine. Mnogi su bili iznenađeni Desankinom odlukom govoreći joj da je mogla bolje da se uda, međutim, ona bi uvek odgovarala isto – da je Kalužanin čudo kojem se nadala i ljubav o kojoj je sanjala i pisala. Bilo je dovoljno samo da se sretnu i prepoznaju.

„Sergej Slastikov je posle Prvog svetskog rata završio školu za glumu i dobio je ponudu za posao u skopskom pozorištu koju je odbio upravo zbog ljubavi prema Desanki Maksimović, jer je to značilo da bi morali zajednički da se preseljavaju u Skoplje ili da budu razdvojeni. Zapošljava se u IP 'Prosveta' gde je radio kao prevodilac, ali i kao pisac, uglavnom, poezije za decu. Sergej je napisao ukupno 14 knjiga i preveo ukupno 14 knjiga.“

Sergej Slastikov preminuo je 1976. godine. Desanka je ostala da živi bez njega i do svoje smrti, 1993. godine. Ostala mu je verna sa istom količinom ljubavi kao i prvoga dana.

„Desanka Maksimović, zajedno sa svojim Kalužaninom, Sergejem Slastikovim, počiva u Brankovini i njihov grob krasi maketa ruske crkve, koja je, eto, negde i hram njihove zajedničke ljubavi“, navodi Sanja Đaković, turistički vodič, autor ture „Ljubavna šetnja Beogradom".

Svojim stihovima Desanka Maksimović učila nas je da se nadamo i da volimo – istinski, hrabro i bajkovito, baš onako kako je i ona volela.