Budoarska lutka kao simbol emancipacije žena

Pretečom poznate lutke iz Trsta mogu se smatrati budoarske lutke, veoma popularne u Americi nakon Prvog svetskog rata. Dok je lutka iz Trsta unosila dah luksuza u domove (predstavljala žal za raskoši koje u tom trenutku nije bilo), budoarska lutka prenosila je svojim vlasnicama jasnu poruku o aktuelnim društvenim promenama i emancipaciji žena u tom istorijskom trenutku.

Ključni događaj za promenu pozicije žene u društvu bio je Prvi svetski rat. To je bilo vreme oslobađanja žena od postojećih konvencija – vreme koje je predstavilo ideju slobodne, obrazovane devojke koja se borila za ista prava koja su imali i pripadnici suprotnog pola.

U tom periodu promenila se i moda – devojke su odbacile korsete i dugačke haljine, a postale su moderne „čarlston“ haljine dužine do kolena, šivene od laganih materijala. Krojevi su bili jednostavniji, haljine su ukrašavane šljokicama, perlicama i resama. U to vreme devojke su počele da skraćuju kosu - za razliku od dugačke kose koja je bila simbol ženstvenosti, u modu su ušle bob frizure.

Nosili su se mali „šlem“ šeširići, dugačke niske perli, uglavnom bisera, svetle čarape koje su dočaravale izgled bosih nogu. Žene su počele da oblače i pantalone jer su u fabrikama i bolnicama zauzele mesta muškaraca koji su bili na frontu, a takve poslove nisu mogle obavljati u dugim suknjama i sa dugom kosom.

Bilo je to vreme džez muzike i čarlston plesa, kada su devojke mogle same da izlaze u klubove, zapale cigaretu, ili naruče piće sa prijateljicama. Stoga je prva decenija nakon Velikog rata veoma značajna za emancipaciju žena.

„Nakon Prvog svetskog rata, dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, u Americi su bile veoma popularne takozvane ‘budoarske lutke’. Tu vidimo sličnosti sa lutkama iz Trsta, po tome što su, takođe, bile pravljene za ukras na krevetima u spavaćim sobama, sofama ili foteljama u ženskim budoarima. Ove lutke predstavljale su odrasle devojke ili žene, kao i lutke iz Trsta, međutim, one su predstavljale aktuelne društvene promene u tom istorijskom periodu“, navodi Daniela Pejović, kustoskinja Muzeja nauke i tehnike.

Budoarske lutke koje se nazivaju i lutkama za krevet, ili ‘flaper’ lutkama, dočaravale su sve društvene promene svojim izgledom, dodaje Pejovićeva. Bile su šivene od tekstila, imale su dugačke udove i vitku figuru, jer u to vreme je i ideallepote ženskog tela promenjen. Za razliku od dotadašnjeg oblog ideala lepote, ušla je u modu vitka dečačka figura. Imale su duge udove izrađene od tekstila da bi se lakše namestile u sedeći položaj na krevetima i sofama. Imale su čarlston haljine, a često su bile našminkane i imale čak cigaretu u ustima.

Budoarska lutka bila je samo jedan od oblika kojima se popularizovala ideja emancipacije žena. Iako se borba za afirmaciju ženskog principa u međuratnom periodu vodila uglavnom u opštoj štampi, značajnu ulogu u promovisanju novih vrednosti i uspešnih žena, imali su obrazovanje i ženski časopisi, kao izuzetno moćan medij.

To, naravno, nije zaobišlo ni Srbiju koja se, takođe, mnogo promenila Prvim svetskim ratom i ulaskom u Kraljevinu Jugoslaviju, ali značajan je podatak da je emancipacija žena u Srbiji počela ranije nego u Americi.

„Emancipacija čoveka, ne samo žene, u Srbiji je na pravi način zapravo počela odmah posle oslobođenja od Turaka, u 19. veku, sticanjem državne nezavisnosti. Situacija koju je zatekao knez Mihailo nije bila nimalo jedonostavna za takvog svetskog, obrazovanog, suptilnog čoveka, koji je želeo svoju zemlju da podigne na odgovarajući nivo. On je činio sve što je mogao, ali ne treba zaboraviti da je prva zvanična Škola za devojčice osnovana tek 1845. godine u Paraćinu, a tek kasnije u Beogradu. Međutim, to je išlo dosta brzo. Prva Viša ženska škola osnovana je 1862/63. i tada je postavljen temelj emancipacije žene kroz obrazovanje“, naglašava Mirjana Mitrović, novinarka i književnica.

U periodu dvadestih i tridesetih godina 20. veka sve češći su primeri samosvesnih, obrazovanih žena koje biraju da se bave umetnošću i ostanu samostalne.

„Slikarka Milena Pavlović Barili, danas ikona modernog u srpskoj umetnosti, upravo u tim decenijama se opredelila da se potpuno posveti svom umetničkom radu. Umesto očekivane ženske biografije – brak, parodica, deca, Milena je izabrala nomadski život u evropskim umetničkim centrima. Ali Milena nije pripadala prvoj generaciji srpskih devojaka koje su same birale svoj životni put“, napominje književnica.

„Milenina majka, Danica Pavlović, rođena je u trgovačkoj požarevačkoj porodici, dovoljno emancipovanoj da svoju ćerku pošalje na studije muzike u Minhen. Tamo je Danica upoznala italijanskog kompozitora i boema Bruna Barilija i u njega se zaljubila. Požarevački Pavlovići su prihvatili izbor svoje ćerke i dali joj blagoslov za barak iz ljubavi. A kad se Danica i sama uverila da se od ljubavi i umetnosti teško živi, a još teže izdržava porodica i sa detetom vratila kući, roditelji su je oberučke prihvatili, što je samo jedan od dokaza da smo već na početku 20. veka imali ambijent u kome je bila moguća nova, ključna faza ženske emancipacije“, ističe Mirjana Mitrović, inače vrsni poznavalac života i stvaralaštva naše značajne umetnice.

Proces emancipacije žena u Srbiji u međuratnom periodu, između ostalog, mogao se pratiti i kroz sadržaje izvanrednih ženskih časopisa. Prvi svetski rat doneo je velike promene – nacionalne teme nestaju iz ženskih časopisa, a dominantan postaje umeren građanski modernizam. Ti časopisi imali su političku pozadinu – trebalo je da žene pripreme na borbu za svoja prava, za pravo glasa, kao i da ih politički i društveno osveste kako bi zauzele novu ulogu koja im je namenjena u posleratnom svetu.

„Mene je vrlo iznenadilo kada sam shvatila da postoje dve dosta različite linije tih časopisa, ali ne kako bismo na prvi pogled mislili na moderne i tradicionalne, već po osnovnoj funkciji ženskog života koja se razmatra u njima. Tako su se na istoj strani, po mom viđenju, našli časopisi ‘Domaćica’, ali i modni časopisi, budući da se oni obraćaju ženi koja je u osnovi domaćica, nije na tržištu rada, ona je, doduše, emancipovana, lepo obučena, žena koja prati događaje, često vrlo obrazovana, ali njena osnovna funkcija je da brine, o domu, kući, porodici, kućnoj posluzi”, dodaje Mitrovićeva.

„Na drugoj strani, u tom periodu sve glasniji su časopisi kao što je, na primer ‘Ženski pokret’, koji razmatraju poziciju žene u društvu i u politici. Tako u tom časopisu možemo pročitati tekstove sa naslovima Žena i politika ili Srpska žena pred zakonom. Jedini časopis koji je otvoreno tražio pravo glasa za žene bio je ‘Jednakost’ i verovatno je zbog toga izlazio samo godinu dana. Možemo da vidimo da se u međuratnom periodu vrlo hrabro iznosi pred javnost tema obrazovane žene na tržištu rada“, navodi Mirjana Mitrović.

Čak i emancipacija seoske žene bila je jedna od aktivnosti Zadružnog saveza. U tom trenutku one su bile podsticane da sade dud i gaje svilenu bubu. Novac koji su za to dobijale bio je značajan u budžetima domaćinstava, čime je pozicija seoske žene, pre svega u kući, a potom i u zajednici rasla.

Tridesetih godina, kako se približavala velika svetska ekonomska kriza, menja se i vizura žene. Časopisi sve manje stavljaju akcenat na žensku političku emancipaciju, a više na njenu edukaciju, u skladu sa novim teorijama i naučnim dostignućima, kako bi ih primenile u svakodnevnom životu. Po viđenju ženskih časopisa žena je trebalo da bude okrenuta savremenom životu, upućena u svet umetnosti, filozofije i kulture.

„Koliko ja sada mogu da vidim one su se zalagale i krvavo borile za ono što sam ja imala sreću da koristim tokom svog odrastanja, dakle upravo za jednakost. Ona naravno nikada nije stopostotna, ali to je jednakost šansi, jednakost prilika, jednakost u glavi. Nikada mi nije palo napamet da bi muškarac i žena na istom poslu mogli imati različite plate, a protiv toga se danas bore feministkinje u mnogim zemljama Zapadne Evrope“, napominje Mitrovićeva.

„Sada znam da sve to dugujem ženama iz levičarskog pokreta koje su uspele da se za to izbore, kao i za čuveno pravo glasa 1945. godine. Dakle, sve dolazi sa tim novim društvom i novim sistemom koji propagira i trudi se da postigne jednakost na svim nivoima. Imam utisak da nam se sa nekim promenama sistema, koji je naravno imao mnogo mana, desilo da samosvest žene vratimo korak unazad“, zaključuje Mirjana Mitrović, književnica i novinarka.