Bonsai – otelotvorenje istine o prirodi i ispit ljudskog karaktera

U istočnoj Aziji, u zemljama na koje je uticala kineska kultura, u saksijama se ne gnezdi samo cveće već i drveće, a ti neobični biljni aranžmani predstavljaju ne samo kao ukras već i otelotvorenje istine o zakonima sveta i medijum za samousavršavanje čoveka.

Umeće gajenja minijaturnog drveća u posudi (bonsai) tako je istovremeno i vrtlarstvo i filozofija prirode i života u Zemlji izlazećeg sunca u dvorištima, vrtovima i ispred kuća, položeni na stočiće, život ljudi nemo promatraju i o protoku vremena svedoče zimzeleno i listopadno, cvetno i drveće koje rađa voće: japanski bor, smreka, klek, japanski javor, hrast, glicinija, azaleja, kineska dunja…

Slično ikebani, bonsai je živa skulptura, delo koje nema definitivni oblik već se stalno menja i razvija ili, u nedostatku brige, vene i propada. Mada se oblikuje veštački, potkresivanjem grančica i korena, proređivanjem lišća, podupiranjem i podvezivanjem pomoću metalnih žica, ta ljudska intervencija usmerena je ka stvaranju dela koja izgledaju prirodno i realistično: kao suvo, izborano drvo izmešteno sa vetrovite litice ili preneto sa oboda vrelog ostrvskog kamenjara, kao zeleni kišobran ubran iz bujne šume ili plodonosno stablo presađeno iz bogatog voćnjaka.

Izlokana, povijena, pa i rascepljena stabla koja deluju kao da su izudarana vetrom i kišom i pritisnuta težinom vremena predstavljaju vredna ostvarenja – ona odaju utisak starine, pripovedaju o egzistenciji samoj, o nestalnosti, nepredvidljivosti i surovosti života, ali i o čvrstini i opstajanju. U tom smislu, ona su istovremeno i čudesna i mistična, jer se čini kao da u sebi sadrže nešto primordijalno, neku drevnu mudrost i snagu – neizrecivu tajnu života. 

Drvo, taj arhetip rasta, života i trajnosti, ukorenjeno u posudi i ponekad odgojeno na zemljom posutom kamenu ili metalnoj podlozi, s mahovinom i šljunkom, ume i da se učini kao mikrokosmos, sažetak svemira – ovaploćenje njegovih osnovnih principa i suštine.  

Kinesko poreklo

O istorijatu umetnosti uzgoja patuljastog drveća malo se zna. Izvesno je da je vekovima bila praktikovana u Kini, moguće još u vreme pre nove ere, te da je odatle preneta u Japan. U kineskoj kulturi od davnina postoji uverenje da životvorna energija (ći) protiče kroz prirodu i ljudsko telo, te da njeno apsorbovanje i kanalisanje u prostoru, kao i unošenje, kultivisanje i usmeravanje unutar organizma fizičkim vežbama, vežbanjem disanja, meditacijom, ishranom i masažom može da unapredi zdravlje, uspori starenje i produži život.

Zato se smatra da su patuljaste biljke bile uzgajane ne samo iz estetskih razloga, već i da bi podstakle i uravnotežile protok te energije unutar doma i tako ukućanima donele dobro zdravlje i prosperitet. Neki naučnici veruju i da je minijaturizacija drveta prvobitno imala praktičnu svrhu, odnosno, da je bila nastojanje da se u prebivalištima ljudi odgaje biljke čije lišće hemijski ima lekoviti efekat. 

Danas, za razliku od Japana, gde je bonsai gotovo isključivo jedno patuljasto drvo u saksiji, u Kini je, tvrde stručnjaci, češće moguće videti dela koja se sastoje od više biljaka, pa i ona koja sadrže i kamenje, te usled toga ne deluju prosto kao umanjeno drvo, već kao rekreacija čitavog pejzaža. Tradicionalno, takve kreacije su često simbolisale utopijski svet besmrtnika iz drevnih taoističkih legendi u kojem nema starenja, pa samim tim ni kraja života, za koji se verovalo da je ili planina ili ostrvo koji se nalazi negde daleko, na obodu znanih mora.

Poznavaoci kažu da danas japanska ostvarenja, uopšte govoreći, deluju doteranije i formalnije, te s obzirom na to i konvencionalnije, kao i da Japanci više pažnje posvećuju izboru i izradi saksija i drugih posuda i njihovom usaglašavanju s biljkom.

Zen estetika

Bonsai se proširio u Japanu u srednjem veku, za šta su najzaslužniji bili budistički monasi i sveštenici. Na razvoj umetnosti minijaturizacije drveća u Zemlji izlazećeg sunca naročito je uticala estetika i pogled na svet zen budizma, koji je takođe nastao u Kini, gde je poznat kao „čan".

Japanski zen budisti, u svojoj duhovnoj praksi koja je težila ostvarenju prosvetljenja, rukovodili su se idejom da zapravo ne treba da se opterećuju njegovim postizanjem, jer je vezivanje ili prianjanje za ciljeve i rezultate i uopšte bilo kakve fiksne koncepte, uključujući tu i samo jastvo, štetno i put u neznanje, odnosno, perpetuiranje patnje. 

Pored toga, oni su svaku vrstu rada, uključujući tu i onaj najneugledniji i naoko najbesmisleniji, shvatali kao meditaciju u pokretu i priliku za samousavršavanje. Bili su inspirisani i kineskim taoističkim idealom skromnog života u skladu s prirodom i konceptom nedelanja - spontanog i neusiljenog življenja slobodnog od želje za bogatstvom, ugledom i moći.

Zato su za zen monahe uzgajanje bonsaija i uređivanje vrtova u hramovima, kao poslovi koji se praktično nikada ne završavaju i neprekidno trpe uticaj godišnjih doba i vremenskih uslova koji ih i kvare i razgrađuju, bili ne samo delatnosti koje oslikavaju suštinsku ontološku istinu o svetu: o stalnoj promeni, prolaznosti i međusobnoj povezanosti bića i fenomena, već i upražnjavanje ideala jedinstva s prirodom i ispit sopstvenih kvaliteta kao iskušenika – strpljenja, istrajnosti i nevezivanja za stvari ili postignuća.

Zen monasi su praktikovali niz umetničkih formi, kao što su vrtlarstvo, kaligrafija, pisanje poezije ili čajna ceremonija, i u njima se držali principa poput jednostavnosti, minimalizma, asimetrije i nepotpunosti, te harmonije s prirodom.

Taj estetski senzibilitet uneli su i u bonsai – stabla i grane tog patuljastog drveća često izgledaju iskrivljeno i izlomljeno, izmešteno iz središta, jednostavno rečeno, nepravilno i nesavršeno, ali uprkos tome ukusno ispunjavaju i oblikuju prostor. Filozofija zen duhovnika da se samousavršavanje nastavlja dok god se živi i da je trud vrednost sama po sebi, nezavisno od toga da li će postignuće biti trajno i napor nagrađen ili ne, i dalje snažno utiče na umetnost stvaranja bonsaija.

Bonsai danas

Danas, kada su njegovi poklonici uglavnom obični građani a ne religiozni adepti, u zavisnosti od stepena posvećenosti, uzgajanje bonsaija se doživljava prosto kao fini hobi koji donosi lepotu u dom, kao staranje o živom biću nalik odgoju deteta ili kućnog ljubimca, ili kao stalni test ličnog strpljenja, discipline i odlučnosti, odnosno, sredstvo za izgradnju karaktera i postizanje duševnog mira. Osim toga, bonsai može da bude i pravo porodično blago koje se prenosi generacijama, spona koja kroz kontinuirani trud povezuje pretke i potomke.

Van hramova, sudeći po ilustracijama koje se mogu videti na srednjovekovnim svicima i sobnim pregradama, u Japanu je bonsai obično bio postavljan na stočiće u dvorištima vila u kojima su živeli dvorjani i drugi plemići, te samuraji visokog ranga.

On se javlja i u posebnim nišama unutar prostranijih tradicionalnih kuća koje su bile namenjene za dela lepih umetnosti, kao što su, između ostalog, kaligrafski radovi, slike tušem ili ikebana. U njima, patuljasto drveće je često bilo izlagano u paru sa slikama na svili i kaligrafskim delima, kao što su četkicom na maštoviti način ispisani stihovi ili citati filozofskih principa delovanja i življenja preuzeti iz klasika književnosti. U naše doba, kada u savremenim stanovima više ne postoje takvi odeljci za estetski i filozofski vredne ukrase, bonsai se uglavnom mogu videti u dvorištima privatnih kuća i ispred radnji, pre svega u unutrašnjosti, gde ima više prostora i svetla i gde je vazduh boljeg kvaliteta.

Danas se širom zemlje, u kulturnim centrima, prostorijama i baštama udruženja hortikulture, kao i robnim kućama, održavaju obične i prodajne izložbe, a postoje i vrtovi, pa čak i muzeji specijalizovani isključivo za bonsai - u mestu Omija u prefekturi Saitama, nedaleko od prestonice Tokija, na primer, nalazi se prva javna institucija te vrste na svetu koja čuva oko 130 eksponata koje su napravili profesionalni vrtlari, među kojima su i ostvarenja stara čitavih 800, odnosno, hiljadu godina.

Sadržaj izložbi se često bira tako da bude u skladu s godišnjim dobom, pa se, recimo, u proleće posetiocima pruža prilika da uživaju u ukrasnom minijaturnom drveću s besprekorno uređenim beharom koji lepotom oduzima dah, dok u jesen publiku fasciniraju krošnje listopadnog drveća u bojama vatre.

Izlagači su uglavnom profesionalni vrtlari specijalizovani za bonsai, ali je moguće videti i eksponate koje su odgajili amateri ljubitelji tih biljaka.

Navodnjavanje, zaštita od bolesti i ekstremnih temperatura, potkresivanje i druga briga zahtevaju strpljenje i stalnu pažnju, a upravo su količina uloženog truda i trajnost ono što u najvećoj meri određuje vrednost, i samim tim i tržišnu cenu bonsaija. Ostvarenja stara stotinama godina dostižu cene i do milion dolara. Sam umetnički kvalitet kreacije se procenjuje na osnovu razvijenosti korena i stabilnosti koju pruža, oblika i usmerenosti stabla, te rasporeda grana, odnosno, uređenosti i skladnosti krošnje.

Interesantno je i da se zbog vremena koji zahteva njegovo gajenje bonsai, koji je u prošlosti kao umetnost koja bogati um i duhovno uzdiže bio deo obrazovanja imućnijih samurajskih porodica, a od kraja devetnaestog veka i industrijalaca i prosvetara, među običnim Japancima danas doživljava kao penzionerski hobi, kao delatnost kojom se uglavnom bave stariji muškarci.

Poslednjih godina, međutim, raste i njegova popularnost među mlađim ženama, a interesovanje za minijaturno drveće podstakla je i epidemija korone, jer je potreba da se uzdrže od putovanja jedan broj Japanaca navela da, umesto izlaska u prirodu, probaju da lepotu zelenila unesu u svoj dom uzgajajući bonsai.