Da li bi nas u staroj Grčkoj smatrali lepima

Bezbrojna umetnička dela koja prikazuju ljudske figure, i filozofske rasprave o prirodi lepote od antike svedoče o tome da je lepota zaista bila veoma cenjena u staroj Grčkoj.

U stvari, stari Grci su verovali da je fizička lepota u direktnoj korelaciji sa unutrašnjom lepotom, što znači da su ljudi koji dobro izgledaju bili i moralno dobri, dok su oni koji su smatrani „ružnima“ smatrani beskarakternim.

Stari Grci, posebno muškarci, koji su bili lepi, često su opisivani kao „kaloskagatos“, pridev koji kombinuje „kalos“, što znači lep ili zgodan, i „agathos“, što znači čestit ili dobar.

Međutim, ovaj koncept je nešto komplikovaniji kada je reč o ženskoj lepoti.

Žene koje su bile zapanjujuće lepe, pa čak i žene uopšte, često su bile ili „loše“ figure ili, u najboljem slučaju, moralno dvosmislene ličnosti u grčkoj mitologiji i književnosti.

Najlepša žena na svetu, Helena Trojanska, savršen je primer ovog fenomena.

Dok naučnici mogu raspravljati o tome u kojoj meri je Helena svojevoljno napustila svog muža Menelaja zbog Parisa, što je čin koji je izazvao Trojanski rat, nema sumnje da ona nije bila omiljena figura u antičkoj književnosti.

Izgleda da su lepe žene od početka bile osuđene na propast. Hesiod, starogrčki pesnik koji je bio Homerov savremenik, u svom delu Teogonija koje opisuje poreklo grčkih bogova, opisao je prvu ženu kao „kalon kakon“, ili prelepu a zlu stvar.

Priroda lepote bila je tema velikih debata u staroj Grčkoj. Filozofi, matematičari i umetnici u antici su uvek iznova istraživali ovu temu.

Sastavljene obrve i potraga za simetrijom u staroj Grčkoj

Poznato je da je sjajni matematičar Pitagora razvio zlatni presek, geometrijsku formulu koja je povezivala ravnotežu i simetriju sa lepotom – i to ne samo lepotu ljudi, već lepotu u svemu. Prema ovoj formuli, simetrična lica su najlepša.

Ova posvećenost simetriji proširila se čak i na obrve. U staroj Grčkoj, oni čije su se obrve spajale na sredini – smatrale su se simetričnijim i stoga lepšim.

Znalo se da su oni koji nisu imali sastavljene obrve koristili kol (kohl), crnu olovku da popune prostor između obrva. Žene u staroj Grčkoj bi takođe koristile ovo da uokvire oči i potamne trepavice.

Iako mnogi standardi lepote iz prošlosti nisu privlačni našem savremenom senzibilitetu, postoje neki koji zaista jesu.

Prema Pitagorinom zlatnom preseku, supermodel Bela Hadid je najlepša žena na svetu – čak i bez jedne obrve.

Pitagora je možda imao pravo. Neurološka i psihološka istraživanja su pokazala da ljudi imaju tendenciju da preferiraju lica koja su simetrična, ali ne i neprirodna.

Standardi muške lepote u staroj Grčkoj

Slično kao i danas, takmičenja u lepoti ili „kalisteia“ bila su popularna u staroj Grčkoj. Međutim, u antici su većinom bila rezervisana za muškarce.

Ipak, na ostrvima Lesbos i Tenedos postoje zapisi o izborima lepote na kojima su učestvovale i žene.

Ovi izbori su bili toliko važni da su se često povezivali sa Olimpijskim igrama, koje su se održavale otprilike u isto vreme ili na istom mestu.

Muška lepota bila je usmerena na telo. Atletska građa sa zaobljenim, čvrstim mišićima i malo masti smatrana je najatraktivnijom.

Muškarci sa crvenkastoplavom kosom, punim usnama i blistavom preplanulom tenom smatrali su se za najlepše u staroj Grčkoj.

Velike zadnjice su bile na ceni u staroj Grčkoj

U staroj Grčkoj, korpulentna pozadina, i na muškarcima i na ženama, bila je izrazito cenjena.

Čuvena Afrodita Kalipigos, bukvalno u prevodu „Afrodita prelepe zadnjice“, prikazuje boginju (iako neki tvrde da bi to mogla biti smrtnica) kako pokazuje svoj zaobljeni donji deo leđa.

Iako bi neki mogli reći da ovo odražava našu trenutnu fiksaciju inspirisanu neverovatnom zadnjiciom Kim Kardašijan, savršena ženska tela u staroj Grčkoj često su imala nešto više masnih naslaga.

Dok se danas žene fokusiraju uglavnom na zadnjicu i grudi i nastoje da uklone salo sa svih ostalih delova tela, stari Grci su više voleli žene sa oblinama, sa stomakom i uzanim strukom.

Ovo potvrđuju bezbrojni prikazi Afrodite, boginje ljubavi, sa očiglednim slojem sala na donjem delu stomaka i većim bokovima koji nisu bili potpuno zaobljeni.

Sve donedavno, višak masnoće se smatrao izuzetno privlačnim za ženu, jer je služio kao pokazatelj njene pripadnosti višoj klasi.

Žene koje su bile mršave su verovatno bile robinje ili radnice koje su se po ceo dan bavile fizičkim radom i nisu mogle da priušte dovoljno hrane.

Svetla koža je bila standard lepote u staroj Grčkoj

Slično, bleda koža bila je tražena u staroj Grčkoj, standard lepote koji može izgledati nedostižan i mnogo drugačiji od naše trenutne fiksacije na blistavu, preplanulu kožu.

U zemlji poznatoj po velikim vrućinama i velikom broju sunčanih dana, lako bi se moglo pretpostaviti da je starim Grkinjama bilo teško da sačuvaju belinu kože, posebno ako se uzme u obzir da one sa mediteranskim tenom vrlo lako pocrne.

Međutim, žene, osim robova i onih iz nižih klasa, bile su uglavnom ograničene na dom, posebno u Atini. Većina je mogla da napusti kuću samo u slučaju posebnih festivala ili drugih važnih događaja.

Robinje i žene iz niže klase mogle su mnogo slobodnije da izlaze iz kuće, pa su zato i bile preplanule.

Inače, žene su bile zatvorene u kuće, što znači da su retko bile u kontaktu sa suncem. Naravno, to je dovelo do blede kože, ali i do bledog, nezdravog izgleda.

Postoji bezbroj drevnih tekstova koji savetuju ženama da nanesu puderastu, belu šminku, koja je uglavnom bila bazirana na olovu, kako bi zadržale beo ten i prekrile sve nepravilnosti na koži.

U antičkom svetu, zapravo, olovo je bilo jedna od najčešće korišćenih supstanci za šminkanje. Danas poznat po tome da uzrokuje ozbiljne zastoje u razvoju, neplodnost i demenciju, korišćen je u obliku paste, slično kao i današnje podloge za šminku, da izbeli ten i učini da žena izgleda mlađe.

Žene su često koristile rumenilo i ruž za usne napravljene od biljaka, poput cvekle i bobičastog voća kako bi dodale blistavu boju licu.

Zlatno-crvena kosa smatrala se najlepšom

Često su najtraženije osobine one koje su najređe. U staroj Grčkoj plave oči i crvenkastoplava kosa su smatrane izuzetno lepim.

S obzirom na toda moderni Grci dele veliku genetsku sličnost sa Grcima antike, sa sigurnošću se može pretpostaviti da su i oni ličili na savremene stanovnike zemlje u kojoj su plave oči i svetla kosa krajnje neuobičajene.

Čak su i junaci dobili ovu karakteristiku, pre svega zbog ideje da je fizička lepota povezana sa unutrašnjom dobrotom u staroj Grčkoj. Mikenski kralj Menelaj, ključna figura u Trojanskom ratu, u Odiseji je opisan kao „crvenokosi“.

Njegova žena, Helena Trojanska, koja se smatra najlepšom ženom na svetu, bila je svetle, duge zlatnocrvene kose i plavih očiju, prema drevnim grčkim pesnicima.

Neki naučnici tvrde da se deskriptor plavo-crvene ili crvenkastoplave kose možda ne odnosi na plavu nijansu na koju danas mislimo.

Umesto toga, možda se odnosi na svetlobraon kosu koja svetluca zlatnocrveno na mediteranskom suncu.

Žene su nosile duge perike, negovale kosu i kožu maslinovim uljem

Što se tiče frizure, Grkinje iz viših klasa nosile su dugu kosu, često upletenu u zamršene frizure. Ako nisu imale dugu, gustu kosu, žene su u antici često nosile perike.

Robinjama i ženama iz nižih slojeva nije bilo dozvoljeno da imaju dugu kosu i često su se vrlo kratko šišale.

Žene stare Grčke koristile su maslinovo ulje za regeneraciju kose i kože, ali, naravno, to su koristile samo žene koje su to mogle da priušte.

Dok su plave oči bile posebno retke i cenjene u staroj Grčkoj, i krupne smeđe oči sa dugim, tamnim trepavicama smatrane su izuzetno lepim.

U Ilijadi Homer Heri dodaje atribut „kravooka” koji danas može da zvuči uvredljivo, ali je u antici bio veliki kompliment: odnosio se na krupne, okrugle, smeđe oči uokvirene gustim trepavicama, koje su bile mnogo češće od plavih očiju, ali su bile jednako cenjene u staroj Grčkoj.