Svaki poklon je veličanstven ako je dat sa ljubavlju

U ovim pretprazničnim trenucima mnogi poklanjanje doživljavaju ne samo kao znak ljubavi i pažnje, već i kao vid obaveze i ljudi se žale da nekome još nisu  nešto kupili ili jadikuju da ne znaju šta da kupe, a često i da nemaju novca, navodi psihološkinja Ana Mirković.

„Poklon bi tebalo da bude samo znak pažnje, ali i iza ove obaveze 'moram‘ isto stoji neka ljubav, misao o nekome ko vam je drag, želja da ga usrećite, da pokažete da vam je stalo, da vam je važan. Tako da u ovim periodima darivanja bude malo i obaveza, ali to je uvek odraz lepe energije i čiste emocije“, smatra psihološkinja.

Deca se praznicima najviše raduju i u našoj kulturi već postoji to nepisano pravilo da svako dete treba da dobije poklon. Zato se više misli i na napuštenu decu, siromašnu, decu koja nemaju najbliži porodični krug, ali Ana Marinković dodaje da bi odmah iza dece stavila bake i deke.

„Na njih nekako najmanje mislimo. Deca su usmerena da kupe drugarima i roditeljima, ali moramo da pokažemo pažnju svakom čoveku i to ne mora da bude skupo, jer postoji izreka koja se često deli po društvenim mrežama da su najvredniji pokloni potpuno besplati. To su ljubav, zagrljaji, osmeh, dobra energija, pričanje priča, iskaz prijateljstva“, dodaje Marinkovićeva.

Pažnja se ne pokazuje samo poklonom

Sa druge strane, živimo u eri u kojoj je na najvišem vrednosnom nivou ljudska pažnja. A ljudske pažnje nema. Ako spavamo 8 sati, preostaje nam 16 sati pažnje koju možemo da usmerimo na nešto važno, a dešava se da je retko usmerimo na ljude oko nas.

„Pažnja se ne pokazuje samo poklonom, lepo upakovanom igračkom ili parfemom. Pažnja se najviše pokazuje tako što gledamo osobu u oči, što je pitamo, što je pažljivo slušamo, što se radujemo vremenu provedenom zajedno. Zato ja praznike najviše volim jer su porodice na okupu, što imamo više vremena i što zapravo više pažnje poklanjamo jedni drugima“, dodaje psihološkinja.

Izbor poklona je najvažnija stvar jer tada smo najviše usmereni na potrebe osobe kojoj je namenjen. Tada razmišljamo šta ona voli, šta ne voli, šta je ono rekla da bi volela da ima, šta bi je baš usrećilo, šta bi je i iznenadilo. Dakle, bavimo se drugim ljudima.

Darivanje usrećuje više nego primanje poklona

„Ali kad darujete poklon i tih nekoliko trenutaka iščekivanja dok se otvara poklon, taj osmeh i ta emocija, i to kada se osoba zbuni i blago zarumeni, mislim da je to najveća satisfakcija za onoga ko kupuje poklon. Spadam u grupu osoba koje mnogo više vole da poklanjaju, nego da primaju poklone“, dodaje gošća Jutarnjeg programa.

Činjenica je, takođe i da smo decu navikli da dobijaju skupe poklone, pa čak i kada osveste da poklon prevazilazi granice i mogućnosti porodice, ona ipak i dalje to jako žele. Roditelji su onda pod pritiskom jer strahuju da će deca biti tužna i nesrećna, ali baš zbog toga, savetuje psihološkinja, potrebno je vrlo otvoreno razgovarati.

„Sećam se kada je moja ćerka dok je još uvek verovala u Deda Mraza naručila neku igračku koja je jako skupa. Kada sam je pitala da li zna koliko je to skupo, njen odgovor je bio da to nije skupo, 'To prave vilenjaci'. Onda mi tom pričom, o toj bajci u koju želimo da naša deca veruju što duže, jer ipak još uvek živimo u društvu u kome nema mnogo bajkovitih priča, nema perspektive, a slabo ima i nade, i onda roditelji nekako stvaraju to stakleno zvono da deci nekako produže detinjstvo“, dodaje Ana Mirković.

Što je donekle i paradoksalno jer roditelji se toliko potrude da nabave svojoj deci sve sa njihovog spiska želja, a sva slava ode Deda Mrazu, napominje psihološkinja.