Mitrov danak – hajdučki rastanak, jer ogolele šume više nisu pružale utočište

Pre rastanka, o Mitrovdanu, jer ogolele šume ne mogu biti utočište, hajduci se dogovore kod koga će jataka na zimovanje. U to vreme osmanske vlasti, hajdučija je bila simbol borbe za slobodu, protiv zuluma i nepravde, a u pesmama su opevani Starina Novak, Hajduk Veljko, Čučuk Stana, Kostreš harambaša....

Upravo se Kostreš Harambaša skrivao i na Zlatiboru i Tari, i čak je iz Istambula carski ferman stigao, da se on, kako god, uhvati i ubije.

„Zna se da su hajduci bili malobrojne družine, da oni nisu mogli da se frontalno sukobljavaju sa Turcima. Morali su, znači, da prave zasedu, busiju, kako se to govorilo, da na prepad zaustavljaju poreznike, otimaju porez, da otimaju to roblje. Ali kod Kostreš Harambaše, postoji jedan stih – 'Hajduk sedi, na drumu široku, preko krila drži tanku brešu' – on Turke dočekuje slobodno, nadmoćno“, objašnjava dr Ilija Misailović.

Baš tako ga je narod video – slobodnog i nepobedivog. A kada se ono osmansko vreme primače kraju, pa i posle, hajdučija ostade – kao socijalni otpor, bunt protiv vlasti, ali i izraz sklonosti ka pljački. U užičkom kraju to je bio veliki problem, a jataka, iz koristoljublja, ili iz nevolje i straha, toliko, da se govorilo, da bi i sam patrijarh, da živi ovde, morao biti jatak.

Milan Đ. Milićević, književnik i jedan od prvih prosvetitelja moderne srpske države je, boraveći u užičkom kraju sedamdesetih godina 19. veka zabeležio da čovek ne može da pojmi onu lakost sa kojom se ovde odlazi u hajduke: „Ako neko želi kome da se osveti – on ide u hajduke. Ako se plaši kakve policijske kaštige, on se odmeće u hajduke. Ako prosi devojku, a ona neće, ili je rod ne da, opet ide u hajduke. Sklonost ka hajdučiji, bila je izrazita, a objašnjavala se i mentalitetom“,navodi Milićević.

Jovan Cvijić je sklonost ka odmetništvu vezivao za karakter – impulsivan i temperamentan, ali za razliku od onog zlatnog doba ovdašnje gerile, hajdučija u Miloševo i Aleksandrovo vreme je pucala i po leđima sirotinje.

„Slabo su davali sirotinji. To je bila opšta pljačka, otimanje. Kažu, svežu verige, da ti priznaš i da daš pare. Bilo je to stra i trepet, more, jašta je“, kaže Dragan Selaković iz Kremana.

A Tara, tiha planina Tijana, iz one pesme o Kostreš Harambaši, nije slučajno bila najbolje utočište hajducima, a od njih joj ostadoše toponimi i predanja – o dukatima i sirotinji, o nepravdi i poterama... I onima koji su do Mitrovdana krstareći ovim šumama, od ugnjetenih, zalutali i među ugnjetače.