Filigranski zanat čuva naše kulturno nasleđe

Filigran je jedna od najstarijih i verovatno najlepših tehnika obrade metala. Ovde je reč o specifičnoj vrsti znanja i umeća gde se od tankih niti, obično zlatnih ili srebrnih, izrađuje nakit, ukrasni predmet ili neki drugi upotrebni predmet, objašnjava gošća Jutarnjeg programa, Danijela Filipović, rukovodilac Centra za nematerijalno kulturno nasleđe.

„Filigranski zanat je kao tradicionalna veština upisan u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa zahvaljujući, pre svega, saradincima i našim kolegama iz kraljevačkog Narodnog muzeja. Upisan je još 2012. godine kada je i osnovan Nacionalni registar i njegovi nosioci, ljudi koji su sačuvali ovu veštinu, prenoseći iz generacije u generaciju do danas su prepoznati kao neko ko je važan u sistemu očuvanja nematerijalnog kulturnog nasleđa i njegovog prezentovanja i prenošenja na sledeće generacije“, naglašava Filipovićeva.

Na našem području, filigranski zanat možemo pratiti i do srednjovekovne Srbije kada su izrađivani najfiniji predmeti koji su kasnije postali deo narodne nošnje, ukrašavanja, deo tradicije. Ovaj zanat se pre svega vezivao za gradske sredine i Prizren je bio jedan od središta gde je bio najrazvijeniji. Neki od nosilaca filigranskog nasleđa danas su upravo nastavljači ove prizrenske škole filigrana.

U Manakovoj kući se već treću godinu zaredom održava škola „Deset dana filigrana“ i to je jedna od aktivnosti Etnografskog muzeja usmerena na promovisanje ovog veoma važnog zanata. Radionica je namenjena polaznicima različitih generacija i različitog profila.

„Imamo zaljubljenika u zanat, a ima i onih koji bi želeli profesionalno da se bave ovim poslom. Tu su i kolege muzeolozi koji se bave očuvanjem kulturnog nasleđa i potrebno im je da dodatno ovladaju ovom tehnikom. Učestvuju i polaznici iz prethodnih godina koji žele da se dalje usavršavaju“, dodaje sagovornica Ivane Milenković.

Pitanje unovčavanja zanatskih proizvoda aktuelno je u savremenom svetu kada je masovna serijska proizvodnja potisnula sve fine ručno rađene proizvode, a kako iskustavo iz sistema za očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa pokazuje, ti proizvodi uspevaju da nađu put do krajnjih korisnika.

„Filigranski proizvodi možda nisu toliko pristupačni svakom kupcu, ali je uvek moguće pronaći neki manji komad koji svako može sebi da priušti. Ipak, treba imati u vidu da kod svih zanatskih proizvoda, sirovine su ključne za kvalitet samih proizvoda, pa i za njihovu cenu“, napominje Danijela Filipović, rukovodilac Centra za nematerijalno kulturno nasleđe.

Osnovna namera konvencije o očuvanju nematerijalne kulturne baštine koju je Srbija ratifikovala 2010. godine, jeste da svi zajedno pokušamo da se podsetimo vrednosti tih tradicionalnih zanata, da podstaknemo njihove nosioce da nastave da se bave time i da pronađu naslednike koji će nastaviti njihovo praktikovanje u budućnosti.