Posle 40 dana provedenih u pećini, učesnici eksperimenta izašli na svetlost dana

Zaslepljeni svetlošću, sa velikim osmehom na bledim licima, dočekani aplauzom, osam muškaraca i sedam žena napustilo je u 24. aprila pećinu Lombriv na jugozapadu Francuske posle dobrovoljne izolacije od 40 dana.

Dobrovoljci, starosti između 27 i 50 godina, odrekli su se satova, telfona i prirodnog svetla i zamenili udobnost doma za pećinu u kojoj je vladala konstantna temperatura od 10,5 stepeni Celzijusa i vlažnost vazduha od 95 procenata. Sami su morali da proizvode električnu energiju pomoću generatora i da iz bunara dubokog 45 metara izvlače vodu.

Francusko-švajcarski israživač Kristijan Klot, osnivač Instituta za proučavanje ljudske adaptibilnosti, pokrenuo je eksperiment „Dip tajm“ u kome je želeo da proveri sposobnost ljudi da se prilagode gubitku referentnog okvira za vreme i prostor.

Kao što se i očekivalo, učesnici eksperimenta su u pećini izgubili osećaj za vreme.
Klot, koji je bio u pećini zajedno sa dobrovoljcima, navodi da se njima činilo da je prošlo 30 dana, a jedan od članova je imao osećaj da je prošlo samo 23 dana otkako su ušli u pećinu.

„Ovo je bilo kao da smo pritisnuli dugme za pauzu“, kaže tridesettrogodišnja učesnica eksperimenta, Marina Lankon. Dodaje da je čak priželjkivala da ostane i nekoliko dana duže u pećini, ali da je ipak srećna što ponovo može da oseti vetar na svom licu i čuje cvrkut ptica. Međutim, ne planira da uključuje svoj pametni telefon još nekoliko dana, kako povratak u normalan život ne bi bio „previše brutalan“.

Žan Fransoa, tridesetsedmogodišnji profesor matematike i instruktor jedrenja održavao je kondiciju tokom boravka u pećini i svakodnevno trčao po 10 kilometara. Priznaje da je u više navrata želeo da napusti eksperiment i da mu je bio veliki izazov da uživa u sadašnjosti ne razmišljajući o tome šta će se dogoditi za jedan ili dva sata.

U saradnji sa laboratorijama iz Francuske i Švajcarske, naučnici su putem senzora posmatrali obrasce ponašanja učesnika eksperimenta. Pratili su aktivnost tokom spavanja, socijalnu interakciju i uopšte reakcije tokom boravka u pećini svih 15 učesnika.

Merena je i telesnu temperaturu učesnika eksperimenta preko malog termometra koji je bio smešten unutar kapsule koju su dobrovoljci progutali pre silaska u pećinu, sve dok kapsule nisu prirodnim putem napustile njihovo telo.

S obzirom na to da sa sobom nisu imali ni satove, ni telefone, dobrovoljci su dane jednostavno brojali ciklusima spavanja, a na osnovu osećaja koji su procenjivali kada bi trebalo da se probude, legnu da spavaju ili jedu.

Podaci o moždanim aktivnostima i kognitivnim funkcijama učesnika prikupljeni su pre ulaska u pećinu radi poređenja sa rezultatima posle izlaska.

Naučnici su pozdravili i podržali ovaj projekat koji je košatao više od milion evra, ali ima i onih koji su kritikovali metodologiju.

Etjen Košlin, rukovodilac laboratorije za kognitivnu neuronauku u prestižnog francuskog fakulteta, smatra da je istraživanje „revolucionarno“.

Najveća zamerka ovom projektu, po mišljenju nekih naučnika, je to što nije postojala kontrolna grupa, kako bi podaci eksperimenta mogli da budu validni.