Porodica Nešić uz grnčarski točak i radi i odmara se

Uz grnčarski točak Bora Nešić i radi i odmara se. Od dede je nasledio ime i ljubav prema zanatu. Sa glinom se druži od dvanaeste godine.

„To je više kroz igru preraslo u ljubav, a kasnije i u ozbiljan posao. Pre nego što dođe do grnčarskog točka, prva faza je ceđenje, druga mlevenje i treća je mešanje gline. U zavisnosti od potrebe ili mog raspoloženja pravimo razne stvari, od đuveča do lonaca, sačeva. Drago mi je što ću sačuvati tradiciju svoje porodice i celog grnčarskog zanata pošto on generalno izumire“, navodi Bora Nešić.

U porodičnu kuću, prvu diplomu doneo je deda Bora pre šest decenija. Tradiciju je nastavio sin Zoran, a zatim i unuk koji je završio Školu primenjenih umetnosti.

„To što imaš u rukama i u glavi to ti niko ne može da uzme, to je tvoja sreća, to je tvoje bogatstvo. Zanat je zlatan, ko ume da ga ceni, poštuje i da radi“, naglašava Nešić.

Od prve faze do glazure i sušenja nekada je potrebno da prođe mesec dana. Najteži deo procesa je priprema gline.

„Glina se prvo melje na jednoj mašini tri puta, zatim na sledećoj četvrti put i dobijamo salamu. Ta salama se mesi i oblikuje se glina na grnčarskom točku. U zavisnosti od toga šta se pravi, mesi se veća ili manja količina. Sam proces iziskuje količinu od tone do tone i 200 kilograma. Ta količina se potroši za oko mesec dana“, objašnjava Bora.

Predmeti od gline peku sa na temperaturi od 900 do 1.080 stepeni i zbog toga je, kažu Nešići, hrana u njima mnogo ukusnija jer duže zadržavaju toplotu. U porodici svako ima svoje zaduženje, a želja svih je da tradiciju nastavi i najmlađi član, osmomesečni Pavle.