U britanskom parlamentu je zabranjeno umreti?!

U parlamentu Ujedinjenog Kraljevstva zabranjeno je da se osoba nekome obrati po imenu. Moraju se oslovljavati sa „časni poslaniče“, posle čega sledi ime izborne jedinice u kojoj je dotični izabran.

Ukoliko osoba ne može da se seti gde je taj drugi izabran, slobodna je da ga oslovi sa „časni gospodine“ ili „časna gospođo“. Ako oslovljava nekoga iz vlastite stranke, britanski poslanik može sebi da dopustiti takvu familijarnost da ga oslovi sa „moj časni prijatelju“.

Predsednik doma parlamenta, pak, može, ako želi, nekoga da oslovi i po imenu, prenosi hrvatski portal Ekspres.

Sledeća zabrana je govoriti bilo kome osim predsedavajućem. Direktno se obraćati ikome drugom je zabranjeno, što i jeste razlog zašto političari obraćanje počinju sa „gospodine predsedavajući“, a onda se na ono što su rekli drugi, prebacuju sa „on“ ili „ona“ rekao je ovo ili ono, odnosno ovakav je ili onakav.

U klupama, međutim, poslanici se došaptavaju, što se toleriše jer nije deo rasprave.

Treća zabranjena stvar je slikanje i snimanje. Jedini snimci koji su dopušteni su stalne, fiksirane TV kamere. Iz bezbednosnih razloga, fotografisanje u Vestminsterskoj palati i inače je zabranjeno.

Nazvati nekoga lažovom takođe je zabranjeno prema strogim odredbama korišćenja „neparlamentarnog jezika“. Ukoliko se nekome i omakne, predsedavajući će ga opomenuti i zamoliti da to povuče. U suprotnom rizikuje da bude suspendovan.

Osim toga, nije dopušteno nazvati kolegu u parlamentu „licemerom“. Dugogodišnja tradicija britanskog parlamenta ogleda se i u popisu zabranjenih uvreda: „Beznačajni čoveče“, „svinjo“, „pacove“, „huljo“...

Još jedna stvar oko koje nema polemike su pravila odevanja. Od mušškaraca se očekuje da dolaze u košulji i kravati, od žena da nose poslovna odela ili nešto slično.

Takođe, u parlament je zabranjeno doći u oklopu i sa mačem. Tu zabranu je uveo kralj Edvard Drugi.

Sledeća stvar je pitanje jezika. U Velikoj Britaniji danas milioni ljudi govore velški, desetine hiljada škotski, slično kao i gelski u Irskoj. Uprkos tome, jedini jezik na kojem se sme govoriti je engleski, jer nema prevodilaca kao u Evropskom parlamentu.

Takođe, i dan danas postoji zakon po kojem je u tamošnjem parlamentu zabranjeno umreti. Razlog za donošenje takvog zakona potiče iz srednjeg veka, kada je odlučeno da svako ko umre u parlamentu ima pravo na državnu sahranu.