Zaljubljenici u društvene igre – entuzijasti naoružani dobrom voljom i strpljenjem

Kocka je bačena. I igra može da počne. Svakog dana suteren jedne beogradske zgrade postaje centar okupljanja ljubitelja društvenih igara. U ovom klubu ima mesta za sve generacije.

Aleksandar Milošević iz kluba društvenih igara „C22“ kaže da je veoma raznolika populacija koja dolazi da se zabavi.

„Baš imamo raznolikih ljudi, oba pola i svih mogućih zanimanja. Možda malo prednjače ovi iz matematičke i programerske struke“, ističe Milošević.

Za programera Mladena, društvene igre su sinonim za druženje, manje za takmičenje.

„Ima mnogo društvenih igara gde svi zajedno igramo protiv igre zapravo i onda ne mora da bude samo takmičenje, nego i zanimacija. Na primer u Pandemiku se borimo protiv bolesti, da spasimo svet“, objašnjava Mladen Lukić.

Devedesetih godina dolazi do revolucije u društvenim igrama. Igre postaju znatno dinamičnije, a retko koja se igra duže od 40 minuta.

„Već duže vreme najpopularnija društvena igra je The Settlers of Catan, popularno samo Katan, koju je 1995. smislio Klaus Tojber iz Nemačke. Čovek je 10 godina samo sa svojom porodicom usavršavao igru, a posle toga je objavio i dobio čuvenu nagradu Spil de Soare i od tada su se društvene igre promenile. On je uspeo da promeni ceo taj segment društvenih igara, da ih ubrza, da ih napravi mnogo interaktivnijim“, navodi Milošević.

Neke igre ipak ne izlaze iz mode. Go, Mankala i šah, iako stare nekoliko hiljada godina i dalje su popularne. Ima i onih koje nisu uspele da odole vremenu.

Ne ljuti se čoveče, Monopol i Riziko bile su najpopularnije igre u mojoj generaciji. Iako danas postoji na hiljade novih igara, izgleda da su deci primamljivije one na kompjuteru.

„Jedna od jako bitnih stvari, to svi pedagozi uče koje društvene igre donose mlađoj deci je da nauče kako da gube, jer kada igraju sa računarom i kad izgubi može da se ljuti, nema nikakvu kontrolu nad tim. A kad izgubi ovde u okruženju i vidi da i drugi gube i da je to potpuno normalno to ga malo bolje pripremi na život u kome nije baš sve mermelada“, kaže Milošević,

Đorđe je najmlađi igrač. Već dve godine u ovom klubu provodi slobodno vreme.

„Nije samo to što dođeš da igraš, već razmišljaš i kod društvenih igara jednostavno, mnogo je zanimljivije da igraš sa nekim, nego da igraš sam. U mom odeljenju retko ko zna za ovo mesto i dođu jedino kada imaju jedan slobodan čas, dođu ovde, uglavnom niko od mojih iz odeljenja ne dolazi zato što mislim da ih ovo ne zanima“, navodi Đorđe Đoković.

Ono što treba da poseduje svaki pasionirani zaljubljenik u društvene igre jeste osmeh, ali i osećaj zajedništva. Baš to ujedinilo je ekipu za jednim stolom.

„Mi igramo Disent (Descent, Journeys in the Dark). To je dandžn kroler igra, što u suštini znači da ide grupa avanturista i bori se protiv čudovišta. Uvek postoji neka tamnica koja treba da se očisti od svih čudovišta i možda da se ispune neki posebni zadaci“, ističe Danilo Kartalović.

Svi koji igraju društvene igre kažu da kineska misaona igra Go zahteva najviše od igrača. Međutim, i tu postoje izuzeci.

„Dolazili su momak i devojka koji su seli i igrali Go. On je studirao fiziku, zaluđenik za računanje, za neke te pravilnosti, da sve to proračuna, a ona je kamenčićima na tabli crtala cvetove i oblake i, što je najbolje, pobeđivala je“, priseća se Aleksandar Milošević.

Bez obzira na to koju igru odaberete, iskusni igrači reći će vam da cilj nije pobeda, već druženje. Možda zato Čoveče, ne ljuti se nije uspelo da se održi kao omiljena društvena igra.