Galaksija, računar koji je pre 40 godina ušao u naše kuće

Četiri decenije su prošle od prvog kontakta „Galaksije“ sa ljubiteljima tehnologije u staroj Jugoslaviji, ali mnogi je se i dalje sećaju.

U avanturu sklapanja računara po uputstvu iz časopisa upustilo se 1983. godine oko 10.000 mladih ljudi, što je činilo 10 odsto tadašnjeg ukupnog broja računara u Jugoslaviji.

Povodom 40-godišnjice predstavljanja računara „Galaksija“, u Galeriji „Aleksandar Despić“, do 28. decembra, moći će da se vidi autorski primerak.

„U muzejima vreme malo drugačije teče, a ‘Galaksija’ se tek sprema za taj svoj muzejski život, drugi život. Informatičko doba je i dalje otvorena stvar. Ne znamo kuda sve to vodi, a Galaksija tu nalazi svoje mesto. Zadatak je i nas u muzejima i naših posetilaca da zajedno radimo na tome i da vidimo kako se to razvija“, objašnjava Saša Šepec, viši kustos u Muzeju nauke i tehnike.

Mnogo toga se promenilo za ovih četrdeset godina. Da bismo stigli do ere veštačke inteligencije, makar na ovim prostorima, veliki uticaj imala je i „Galaksija“.

Mikroračunari – računari koji nisu zauzimali pola kuće

Prema rečima Saše Šepeca, bio je to trenutak kada su računari počeli da ulaze u naše domove.

„Pojava kućnih računara, ili kako su ih tada još zvali mikroračunari, a zvali su ih mikro zato što su pre toga postojali mini računari i veliki računari 70-ih i 60-ih godina. Ovi računari su mogli da stanu u kuću i bili su zaista namenjeni pojedincu da ga ima u kući. Danas kad pogledate izašao je iz mode i taj termin kućni računar, jer smo sve skloniji tome da svako ima svoj računar“, objašnjava Šepec.

Pre četiri decenije, kućni računar je bio uređaj koji koristite sami kod kuće, a „Galaksija“ je i prema svojim tehničkim karakteristikama i vremenu kad je nastala bila aktuelna, jer su se i u svetu tada takvi računari pojavljivali i razvijali.

„Ako se dobro sećam, 1977. se pojavljuje prvi ‘Eplov’ računar. Znači to je 5-6 godina razlike. U Evropi su najpoznatiji bili ‘Sinklerovi’ računari ZX-81, pa onda ‘Spektrum’. I to su bili najpopularniji računari i kod nas, uz ‘Galaksiju’“, istakao je gost Jutarnjeg programa.

Zabrana koja je dovela do napretka

Posebne političke i ekonomske okolnosti uslovile su i omogućile razvoj i uspeh domaćeg kućnog računara.

„U to vreme, Jugoslavija je postavila carinske barijere baš za elektronsku opremu. Bio je zabranjen uvoz. Nastojala je da štiti svoju proizvodnju, koja je možda u tom trenutku već i posustajala. U tim okolnostima zemlja štiti svoje tržište“, navodi Šepec.

Voja Antonić, inženjer elektrotehnike, koji je i pre pokušao da napravi neki računar, izradio je čak i nekoliko projekata, kao i prototip za jedan računar L-82, u okviru svoje firme u kojoj je tada radio. Međutim, taj računar je procenjen kao previše skup da bi izašao na domaće tržište.

Kako Šepec ističe, Antonić je shvatio da mora da pokuša da napravi što jeftiniji uređaj koji bi onda mogao da bude dostupan širem tržištu i da se ponudi uz koncept samosklapanja. „Galaksiju“ zato nije mogao da ima onaj ko nema lemilicu i ko nije vešt u rukovanju njom.

„Ne treba zaboraviti da je Voja Antonić bio glava tog projekta, čovek koji je računar projektovao i izumeo, da tako kažem. S druge strane, tu je i Dejan Ristanović, tada student elektrotehnike, koji je bio reč ‘Galaksije’. On je novinar koji je pisao o računarima još u časopisu Galaksija i koji je uredio i napisao skoro sve u prvom specijalnom broju koji je tada izašao – Računari u vašoj kući“, naglasio je Šepec.

Prema njegovim rečima, veliki doprinos dao je i radijski novinar i voditelj Zoran Modli, koji je u svojoj emisiji emitovao programe za „Galaksiju“.

Prozor u svet informatike i upoznavanje sa igricama

„Programi su puštani u etar. To je čudno zvučalo, teško je opisati nekom ko to nikad nije čuo, taj zvuk. Kad se to snimi na audio/kasetu, program je potom mogao da se učita u računar“, objasnio je Šepec ističući da su tokom prve polovine osamdesetih godina, računari, i „Galaksija“ i inostrani modeli, imali dve primene – igranje igrica i učenje programiranja.

Učile su se komande za programski jezik Bejzik, korisnici su mogli sami da prave male programe, koji su opet najčešće bili neke male igre.

„To je mašina koja je jedva bila za nešto korisna, ali može se reći da je imala ozbiljnu pedagošku vrednost i da je upravo uvodila mlade ljude u svet informatike, računarstva. Kao što vidimo, to je imalo dalekosežne posledice“, zaključio je Šepec.

Viši kustos Muzeja nauke i tehnike Saša Šepec pozvao je sve da posete izložbu koja traje do 28. decembra, ali i poručio onima koji imaju „Galaksiju“ na tavanu ili u podrumu i nije im potrebna da mogu da je doniraju Muzeju.