Čipovi – veliki problemi zbog malog ostrva, kad će kraj nestašice

Nestašica poluprovodnika u nekim sektorima smanjila je proizvodnju, a u drugim podigla cene. Kupci u dilemi – da li kupiti ono što je na lageru, ili mesecima čekati nove modele. O tome da li je na vidiku stabilizacija tržišta čipova, za Dnevnik RTS-a je govorio Nebojša Bjelotomić iz Inicijative „Digitalna Srbija“.

Lokacije naftnih rezervi definisale su geopolitiku u prethodnih pedeset godina, a procenjuje se da će sledećih pola veka mnogo važniji faktor biti – gde se prave čipovi. Da li je opravdano to što su poluprovodnici označeni kao nova nafta?

– Pokušajte da se setite kada ste poslednji put upravljali nekim uređajem, a da on nije imao displej na sebi i da vi niste nešto tipkali po njemu, onda ćete se setiti kada ste poslednji put imali priliku da ne dođete u kontakt sa poluprovodnikom. Oni su sada svuda oko nas, od automobila do računara, telefona, kuhinjskih uređaja. Zamisliti svet bez poluprovodnika je jako, jako teško i samim tim su bitni.

Čipovi su ključni delovi svih modernih proizvoda – od električnih vozila do balističkih raketa. Tržište se već pune dve godine suočava sa nestašicom. Na nove automobile se čeka više meseci, „polovnjaci” su poskupeli. Može li se očekivati stabilizacija i kada?

– To tržište je notorno ciklično, ono stalno ima uspone i padove, jer jednostavno držati kapacitete koji čekaju tražnju je užasno neisplativo u toj industriji. Kada god imate neki poremećaj, poput onog koji smo imali 2020. i 2021, koja je više vezana za transport i za činjenicu da je u Kini politika „nula kovid bolesnih” dovodila do zatvaranja transportnih i drugih kompanija – došli smo do toga da oni ne dolaze do velikih tržišta kao ranije, a istovremeno imamo veliku tražnju.

Ljudi su tokom kovida najviše novca trošili na nove uređaje. S jedne strane smo imali ograničenje koliko čipova dolazi do tržišta, a s druge strane smo imali veliku tražnju. I onda se napravila kriza. Ali su se dve stvari desile. Prvo, došlo je do podizanja proizvodnje, a s druge strane vidimo da se ekonomija usporila, što dovodi do toga da ljudi manje kupuju nego pre dve godine. I to bi trebalo da dovede do toga da ćemo 2023. prevazići krizu koja je bila baš akutna 2022. godine.

Jedno malo ostrvo je najveći proizvođač čipova. Tajvan je prethodnih meseci posebno u fokusu zbog tenzija na relaciji sa Pekingom. Koje posledice je zaoštravanje odnosa na toj relaciji ostavilo na tržište?

– Još dugo ćemo gledati u Tajvan. Ne bih se usudio da kažem da je taj odnos imao posledice na nestašicu, ali je činjenica da tajvanska kompanija TSMC ogromna i kontroliše velike kapacitete u proizvodnji i da najveći deo mikročipova dolazi odatle. Činjenica je da smo zbog te situacije u protekle dve godine videli razvoj, ideje i odluke da se pomeri ta proizvodnja i da ne ostane samo na Tajvanu.

U tom kontekstu, prošle godine je administracija američkog predsednika usvojila i zakon kojim se odvaja više od pedeset milijardi dolara za domaću proizvodnju, uz ocenu da je kovid pokazao da je neophodan otporniji lanac snabdevanja. Malo posle te stigla je i vest da najveći tajvanski proizvođač čipova posle više decenija ulaže u fabrike na teritoriji Sjedinjenih Država. Šta nam to govori?

– To je prvi opipljivi dokaz da globalizacija ide u rikverc. Tržište čipova je možda jedno od najglobalizovanijih. Proizvodnja na Tajvanu, mašine za proizvodnju čipova se prave u Holandiji, a u Americi su kompanije koje se bave dizajniranjem čipova i to je baš optimizovana grana industrije.

Sa geopolitičkim dešavanjima, očigledno je da je to neodrživo, i vidimo da kroz taj akt od sredine prošle godine, Amerika će jako veliki novac upumpati pre svega u „Intel“, svoju kompaniju, da vrati deo proizvodnje na svoje tlo i da obezbedi da bude tu na njihovoj teritoriji.

Istovremeno iz Evrope je stigla vest, tačnije iz Švedske, da je pronađeno veliko nalazište retkih zemnih minerala, koji su neophodni za mnoge visoke tehnologije. Koliko to menja poziciju Evrope na mapi proizvođača?

– Evropa koliko god da je mali proizvođač, veliko je tržište. I Evropa će morati da podiže proizvodnju. Imati repromaterijal, kao što im samo ime kaže – retke minerale, jeste jako dobro i jako povoljno. To je jako uzbudljiva informacija, jer se dugo svet mučio sa činjenicom da se minerali nalaze na maloj geografskoj oblasti i da odatle treba da se povuku za ceo svet.