Preminuo je Milovan Tasić – košarkaš, glumac, veliki čovek i večito dete

Poslednji put video sam ga pre osam godina, kada je u banji u Mladenovcu delio sobu s mojim ocem. Četvorokrevetna soba, začas, pretvorena je u dvokrevetnu, jer gabariti dvojice centara prosto nisu bili u skladu sa medicinskim standardima.

Kada sam ga prvi put video, sredinom sedamdesetih, srušio mi je iluziju da je moj otac najviši čovek na svetu. Visina mu je varirala od 212, koliko je sam tvrdio, do 216 centimetara koliko su ga cenili novinari.

U karijeri je igrao samo za Metalac iz Valjeva i, naravno, Radnički u koji ga je, pravo s polja nekog kombinata u Inđiji, doveo legendarni trener ekipe sa Krsta Slobodan Ivković Piva. Prve patike, navodno, sašio mu je obućar koji je u radnji u Beogradskoj ulici pravio bokserske patike.

Imao je 20 ili 21 godinu kada je prvi put u ruke uzeo košarkašku loptu, ali se brzo uklopio u legendarnu generaciju Radničkog, koju je činila ekipa iz tog dela Beograda, uključujući Dragoslava Ražnatovića, Miluna Marovića, Miroljuba Damnjanovića, Dragana Vučinića, Tvigija Ivkovića, Srećka Jarića, Dušana Trivalića, Jovicu Veljovića, Dragana Zimonjića, Miroslava Đorđevića i Dragoljuba Zmijanca.

Pivina ekipa Krstaša je 1973. godine potpuno zasluženo postala prvak Jugoslavije, a naredne godine, Radnički je briljirao u Kupu šampiona i dobacio čak do polufinala.

Kako tvrde očevici, najbolja utakmica te godine u Evropi odigrana je u Beogradu, kada su Tvigi Ivković sa 22 i Dugi Damnjanović sa 25 poena razbili Real sa 95:87. Milun Marović je tada ubacio 22 poena. Tasa se nije upisao u listu strelaca.

Realov tim činile su velike zvezde evropske košarke, poput Vejna Brabendera, Kliforda Luika, Valtera Šćerbjaka, Rafaela Ruljana i tada mladog Huana Antonija Korbalana.

Iako nije imao preterano veliki uticaj na igru, Tasa je brzo postao miljenik publike širom bivše Jugoslavije, nešto zbog visine, a nešto zbog trapavog načina na koji je trčao.

Jedan od trenutaka njegove karijere, koji se prepričava po kuloarima je šamarčina koju je raspalio nekom navijaču čačanskog Borca, koji ga je sve vreme utakmice vređao. Čovek je, priča se, preleteo preko ograde, a igrači Radničkog su jedva utekli iz Čačka.

Vremenom, uspeo je da savlada osnovne tehnike ove igre, a legenda kaže da je najbolje partije pružao protiv Krešimira Ćosića, tada najboljeg igrača Evrope i čoveka koji je u velikoj meri promenio ulogu centra u modernoj košarci. Kažu da je u duelima loše prolazio i Pera Skansi. Dugi tvrdi da je imao odličan smisao za igru i da je bio sjajan dodavač. 

Posle Bore Stankovića, bio je drugi košarkaš u istoriji ovog sporta koji je, zbog pokretljivosti, poneo nadimak "Šifonjer". Za košarku, suštinski, velika je šteta što je kasno počeo da trenira.

Iako nikada nije postao slavni košarkaš, odmah posle završetka karijere bezvremensku popularnost stekao je epizodnim ulogama u nekoliko kultnih filmova – "Maratonci trče počasni krug", "Ko to tamo peva", "Tajna manastirske rakije", "Lude godine", "Hajde da se volimo"... Ukupno desetak filmova.

Tasa i još jedan bivši igrač Radničkog, Mile Stanković, zvani Mile Nos, podelili su jednu od najupečatljivijih scena jugoslovenske kinematografije, kada su naoružani sekirom i nožem, uz terciranje oca "Buši, sine, buši", napali gume autobusa firme "Braća Krstić", koji je vozio Pavle Vuisić u legendarnoj sceni iz filma "Ko to tamo peva".

Rođen je 1947. u Donjem Crnatovu kod Žitorađe.

Priča se da su mu i preci bili jednako visoki, pa je jedan od njih, takođe Tasa, svojevremeno pojavom plašio Turke.

Sa Zoranom Radmilovićem često je sedeo u "Poslednjoj šansi". Igrom slučaja, umro je da dan kada se ova kafana zatvara.