Saradnici i prijatelji Žarka Lauševića: Svakom glumcu s kojim je igrao obeležio je karijeru

Žarko Laušević je preminuo u 64. godini, 15. novembra posle kratke i teške bolesti. Glumački uspon doživeo je već posle svoje 22. godine, kada niže zapažene uloge i na filmu i u pozorištu u svakoj sezoni. Ipak, život mu sa 33 godine donosi neslućeni preokret. Karijera, kao da se podelila na dva dela.

„On je dosta brz bio i sa nekim instinktom. Naprosto, niste sa Žarkom nešto trebali da pregovarate specijalno. Ako mu se tekst svideo, svideo mu se, ako nije, on je brzo to, nije bilo ubeđivanja. Naprosto, nije pravio neke kompromise", opisao je saradnju sa Žarkom reditelj Miroslav Lekić.

Sa samo 23 godine, već je igrao u Romeu i Juliji i Gorskom vijencu. Ubrzo je angažovan za uloge u Sivom domu, Oficiru s ružom, Nožu, Boju na Kosovu… Posle povratničke Smrdljive bajke, opet je, uz višegodišnji jaz, na ekranima u Korenima, Senkama nad Balkanom, Kalkanskim krugovima ...i poslednji put, u Herojima Halijarda. U pripremi je Ruski konzul, sniman letos.

Lauševićeva prijateljica i novinarka Radmila Stanković, koja je podsetila na glumčev period boravka u Njujorku i duo-dramu sa Džekom Dimićem, rekla je da je glumac za povratak na scenu, napravio najmudriju odluku, jer je bio klošar pod maskom u Smrdljivoj bajci. I, kako naglašava, – „Šta god je odigrao, bilo je za pamćenje". Podsetila je i na to da je Laušević takođe bio i veoma talentovan slikar.

„Nije bio isti. Predstava Sveti Sava je mislim, bila inicijalna kapisla za promenu u njegovom ponašanju. To što se desilo na predstavi, za njega je tada bilo nešto potpuno novo i nejasno... Obuzeo ga je tada užas spoznaje da je tako nešto moguće“, ispričala je Stankovićeva.

Kako je Lauš sanjao Dobricu Ćosića

Lekić se prisetio da je jednom prilikom, kada je Lauševiću bilo dozvoljeno da zbog smrti oca noć provede van zatvorskih prostorija, tu noć, zajedno sa Josifom Tatićem, proveo sa glumcem u Beogradu. Tada su se, kako je rekao, na rastanku dogovorili da obavezno zajedno snime nešto…

„Ja sam sa Žarkom mnogo sarađivao, ne samo kao sa glumcem, već i kao sa čovekom sa kojim sam pisao scenario i učesvovao u kompletnom kreiranju filma . Žarko je bio jedan od aktivnih stvaralaca filma, nije bio samo glumac, on je zaista bio saradnik, na Nožu smo baš mnogo sarađivali... Kada smo počeli, i kada je krenula ta priča to je bio jedan beskrajno prirodni proces“, rekao je reditelj.

U Herojima Halijarda Radoša Bajića, Laušević je svojevrsni svedok „mitske snage našeg čoveka“.

„Laušević je bio glumac osebujnog talenta i dara... Mi smo videli da je on i strahovito dobar pisac. On je bio čovek koji je u procesu realizacije uloge bio temeljan i perfekcionista, on je pazio na svaku rečenicu, tražio je čitajuće probe...“, kaže glumac i reditelj Radoš Bajić i dodaje: „U poslednjih desetak godina smo imali pošast, teško mi je da ne upitam, zašto glumci tako rano odlaze... Smrt Lauševića po onom užasnom, kišnom danu je šokirala celu Srbiju i ceo svet koji razume srpski, mene je stvarno razorila“.

O tome koliko je bio specifičan i posvećen, govorio je i reditelj Ivan Živković opisujući jedan njihov razgovor sa snimanja Korena gde je Žarko tumačio lik Aćima Katića: „Ponekad bi došao ujutru i rekao – Dobrica mi se javio u snu, rekao mi je šta treba da kažem, nije ovo što piše, već nešto što je on smislio“

Lekić je dodao da Laušević, pored toga što je bio neverovatno precizan i tačan čovek za koga nije bilo improvizacija, svaki kadar nije ponavljao na isti način, ali da tu nije ni bilo potrebno „krpljenje“, jer, kako je objasnio „svaki je bio dobar i neponovljiv“.

„Prvo Obilić“

Gosti u emisiji Četvrtkom u devet, podsetili su se i kako je Laušević posle Šotrinog Boja na Kosovu u narodu postao poznat kao Obilić. Tako ga je, ispričao je Lekić, i šofer autobusa oslovio, kada je rutu prilagodio glumcu rekavši:„Prvo Obilić“.

Koliki i kakav utisak je ostavljao govori i Radoš Bajić: „U Herojima Halijarda igra glavnu ulogu. Tu je još oko 120 glumaca. Svi ističu da im je i jedna scena koju su imali sa Žarkom, na neki način obeležila karijeru“.

Bajić dodaje da se Lauševićeva veličina na snimanjima nije primećivala, da je bio skroman, da se nije ponašao kao zvezda i da je „zato bio veliki“.

Krst za do kraja života

O delu toga šta je preživeo posle prelomne 1993. godine, Laušević je pisao, između ostalog i u knjizi Godina prođe, dan nikad, izdatoj 2011. godine.

„Žarko je sa 33 godine poneo krst koji je nosio do kraja života. Kao glumac se promenio, posle 20 godina, ali je ostao isti u smislu apsolutnog kvaliteta, autentičnosti i zrelosti. On je glumac sa najmanje padova – u glumačkom smislu“, rekao je reditelj Lekić.

„Pričajući o Žarku, mi možda pričamo o poslednjoj renesansnoj ličnosti, mnogo široj nego što je glumac. Mi smo izgubili nacionalno blago“, smatra Radoš Bajić.