Dramatičan život, kao i uloge – 100 godina od rođenja Mije Aleksića

Glumačka vatra u jednom od najsvestranijih glumaca nekadašnje Jugoslavije, gorela je u Miji još od kada je igrao u školskim predstavama, sve do samog kraja, pa nije neobično što je uspomena na njega živa istim intenzitetom skoro tri decenije posle njegove smrti.

Srpski pozorišni, filmski i TV glumac i humorista, nakon završene gimnazije u Kragujevcu, gde se glumom bavio amaterski, upisao je Pravni fakultet. Posle oslobođenja i demobilizacije, pa do 1948, bio je član Narodnog pozorišta u Kragujevcu.

U oktobru 1941, sa svega 18 godina, mladi Aleksić je preživeo masovno streljanje stanovništva u Kragujevcu. Bio je tada učenik osmog razreda muške gimnazije.

Dok je svojevremeno opisivao taj događaj, Aleksić se sećao kako je jedan nemački vojnik ušao u njihov razred tokom časa. Govorkalo se da će biti legitimisani i odvedeni u logore, i da niko nije pomišljao na streljanje.

„Oko pola šest, šest uveče, prva grupa je streljana, zatvorenika iz samog zatvora, gde je bilo nekoliko Jevreja i komunista. Od tog trenutka, nikakav osećaj straha nisam ni imao. Čudno jedno osećanje... Kada je ta prva grupa streljana, negde ispod kolena oseti čovek nešto da prostruji i onda, posle postane kao nešto stvarno“, pričao je Mija.

Kasnije, kako je govorio, „po potrebi službe“ postaje član Narodnog pozorišta u Beogradu zbog čega je napustio Kragujevac, i govorio da je očajan te da je „umro od straha“. Prvi angažman bila mu je uloga, govorio je, „nekog stražara u Hamletu“.

„Posadili me na vrh neke kule, jedva sam se popeo, i mislio o tome samo da preživim. Ništa drugo nije bilo važno. I imao sam taj tekst: 'Stoj! Ko ide?', i izgovorio sam ja taj tekst, ali ko je tu išao, šta je odgovorio, pojma ja nemam, ja sam samo mislio kako da se strmoglavim sa tog vrha te kule i da pobegnem u garderobu“, prisećao se Mija, koji je tada dodao da mu je pravi debi za beogradsku publiku bio u Laži i paralaži Sterije Popovića.

Kasnije postaje član Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Igrao je na mnogim pozorišnim scenama, između ostalih i u Ateljeu 212, a od 1977. godine imao je status slobodnog umetnika. Pozorišne uloge po kojima je poznat, između ostalih su i Dundo Maroje Marina Držića, Jevrem Prokić iz Nušićevog Narodnog poslanika, Šekspirov Ričard Treći...

Aleksić je posebno bio zapažen u ulogama iz dela Nušića, Molijera, Gogolja...

Kada je reč o TV i radio-stvaralaštvu, Aleksić je popularnost stekao u serijama pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka kao što su Veselo veče, Servisna stanica, Deset zapovesti. Devedesetih se pojavljuje i u seriji Bolji život.

Prvu filmsku ulogu policijskog pisara, ostvario je u delu Muva iz 1950. godine. Filmovi u kojima je ostvario uloge po kojima ćemo ga pamtiti su Maratonci trče počasni krug, Tango Argentino, Tesna koža, Užička republika, Varljivo leto 68, Skupljači perja, Biće skoro propast sveta...

Zanimljivo je da je igrao je u više od dve trećine svih ekranizacija Nušićevih dela među kojima su i Gospođa ministarka i Opštinsko dete.

Aleksić je dobitnik brojnih nagrada i priznanja, među kojima su Dobričin prsten, Nušićeva nagrada, Zlatna arena, Sterijina nagrada, statueta „Joakim Vujić“...

Njemu u čast, 2018. ustanovljena je glumačka nagrada „Mija Aleksić”, koja se dodeljuje glumcu za izuzetan doprinos umetnosti glume, čiji je prvi dobitnik Nenad Jezdić. Postoji i „Nagrada Mija Aleksić“ koja se za najbolju predstavu,  dodeljuje na Danima komedije u Jagodini.

Preminuo je 1995. godine, 12. marta. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.