Meni kažeš? Robert de Niro slavi 80. rođendan

Mnogi od De Nirovih filmova postali su klasici američke kinematografije, a šest je uvršteno u američki nacionalni filmski registar od 2022. godine. Pet filmova nalazi se na listi 100 najvećih američkih filmova svih vremena Američkog filmskog instituta (AFI). De Niro i Džejms Stjuart dele titulu za najviše filmova zastupljenih na AFI listi.

Novinar Dži-Kju magazina, Džon Naton, smatra da je De Niro „redefinisao šta možemo da očekujemo od glumca”. Kritičar A. O. Skot je rekao da se De Niro „preobražavao – fizički, glasovno, psihološki – sa svakom novom ulogom. I u tom procesu, pred našim očima, ponovo izmišljao umetnost glume“. Biograf Daglas Brod hvali De Nirovu svestranost i sposobnost da se uživi u bilo koju ulogu, mada je kritičarka Polin Kejl 1983. rekla da joj se ne dopada kako se glumac „unakažava“ u filmovima poput Razjarenog bika.

Kada su ga pitali zašto je prihvatao takve uloge, De Niro je odgovorio: „Potpuno se utopiti u drugi lik i iskusiti život kroz njega, a da ne morate da rizikujete posledice u stvarnom životu – pa, to je jeftin način da radite stvari koje se nikada ne biste usudili da uradite sami."

Lista 100 najboljih filmova časopisa Tajmaut uključivala je sedam De Nirovih filmova, po izboru glumaca u industriji. Godine 2006, De Niro je poklonio svoju kolekciju materijala vezanih za film, kao što su scenariji, komadi garderobe i rekviziti, Hari Ransom centru na Univerzitetu Teksas u Ostinu. Zbirka, čija je obrada i katalogizacija trajala više od dve godine, otvorena je za javnost 2009. godine.

Rođen u 17. avgusta 1943. godine u Njujorku, kao sin Roberta de Nira starijeg, apstraktnog ekspresionističkog slikara, vajara i pesnika italijanskog porekla (De Nirov čukundeda je bio italijanski imigrant iz sela Ferazano) i Virdžinije Admiral koja se takođe bavila slikarstvom. Roditelji su mu se razveli kad je imao dve godine.

Majka ga je upisala na Visoku školu muzike i umetnosti u Njujorku, koju je napustio već sa 13 godina i pridružio se uličnoj bandi u Maloj Italiji gde je zaradio nadimak Bobby Milk (Bobi Mlekce).

Pohađao je Konzervatorijum Stele Adler, kao i Glumački studio Lija Strasberga (iako je De Niro došao u sukob sa Strasbergovim metodama, a svoje članstvo je koristio samo zarad profesionalnog prestiža). Sa 16 godina pojavio se u Čehovljevom Medvedu.

Prvu značajnu saradnju imao je sa Brajanom de Palomom 1963. godine kada se pojavio u filmu Venčanje, koji se pred publikom pojavio tek šest godina kasnije. Tokom šezdesetih uglavnom je radio u pozorišnim radionicama i of-Brodvej produkcijama.

Nakon što je privukao pažnju u filmu Lakše malo s bubnjevima (1973), De Niro je eksplodirao u javnosti kao bezobzirni Džoni Boj u filmu Ulice zla (1973), kojim je započeo saradnju sa Martinom Skorsezeom, što će postati jedna od legendarnih partnerstava glumac – reditelj svih vremena.

Usledila je izuzetno uspešna saradnja u filovima kao što su Taksista (1975), Njujork, Njujork (1977), Razjareni bik (1980), Kralj komedije (1983), Dobri momci (1990), Rt straha (1991) Kazino (1995), Irac (2019) U ovim filmovima De Niro je uglavnom glumio „šarmantne sociopate”.

Taksista je posebno značajan za De Nirovu karijeru i njegova kultna uloga Trevisa Bikla izbacila ga je među holivudske zvezde i zauvek povezala De Nirovo ime s poznatim Biklovim monologom "You talkin' to me?" (Meni kažeš?).

Prvu nagradu Oskara dobio je kao mladi Vito Korleone u filmu Kum II (1974). Zatim je De Niro je pokazao zadivljujuću transformaciju kao vijetnamski veteran u Lovcu na jelene (1978), pre nego što se udebljao 27 kilograma i uzimao časove boksa da bi portretisao Džejka La Motu u Razjarenom biku (1980).

Od sredine osamdesetih De Niro je počeo povremeno da glumi komične role i postigao je veliki uspeh i u tom žanru, filmovima kao što su Brazil (1985), Ponoćna trka (1988), Wag the Dog (1997), Mafijaš na terapiji (1999), Mafijaš na terapiji 2 (2002), Upoznaj moje roditelje (2000) i Upoznajte Fokerove (2004). Pošto su ova dva filma bila i komercijalni hitovi, De Nira su mnogi optuživali „da se prodao“.

U stvari nije bilo filmskog žanra u kome se De Niro nije snašao, bilo kao kriminalac, policajac, Frankeštajn ili romantični lik – Bilo jednom u Americi (1984), Zaljubljivanje (1984), Misija (1986), Anđeosko srce (1987), Buđenje (1990). Vrelina (1995)....

U kasnim devedesetim De Niro je počeo da ulaže u područje Tribeka u Njujorku, ustanovljavajući filmski studio i filmski festival. Kasnije je priznao da je neke ispodprosečne filmove, koje je snimio u devedesetim, snimao samo da bi obezbedio novčanu podršku ovom dobrotvornom poduhvatu.

De Niro je dobitnik raznih priznanja, uključujući dva Oskara, nagradu Zlatni globus, nagradu Sesil B. Demil i nagradu Udruženja filmskih glumaca za životno delo. De Niro je 2009. godine dobio nagradu Kenedi centra, a 2016. je od predsednika SAD Baraka Obame dobio Predsedničku medalju slobode.