Caci Mihailović: Zoran nije napustio ovaj život, izuzetno je prisutan i dan, danas

Gostujući u Jutarnjem programu na godišnjicu smrti svog uvaženog kolege Zorana Radmilovića, Mian Caci Mihailović naglašava da ne može da tvrdi da je sa Zoranom bio prijatelj, već drugar i kolega, s obzirom na to da je od njega bio mlađi 16 godina.

„Mi smo se izuzetno voleli i poštovali, ali ne mogu da kažem da smo bili prijatelji. Drugari, da. Na sceni smo mnogo vremena provodili zajedno. Nisu to bili samo Kralj Ibi i Radovan Treći. Bilo je tu još mnogo predstava, televizijskih drama, serija...“, napominje Mihailović.

Ističe da danas, kada je stariji od Zorana 23 godine, jer je on imao 52 kada je preminuo, misli da nije tačno ono što su svi pomislili tog 21. jula 1985. godine da je Zoran Radmilović napustio ovaj život. On je prisutan među nama do dan, danas.

„I pre njega i posle njega odlazili su veliki glumci. Na primer, Dobrica Milutinović, Ljubinka Bobić, Ljubiša Jovanović... Ali Zoran je nešto potpuno specifično. On je i dan danas izuzetno prisutan i oni koji nisu bili ni rođeni kada je on radio i živeo, znaju o njemu mnogo zahvaljujući snimcima, reprizama TV drama, predstava, filmova... Tako da, Zoran je tu!“, smatra gost Jutarnjeg programa.

Teško je reći šta je to što Zorana Radmilovića toliko izdvaja, smatra Mihailović. Nada se da će teatrolozi jednog dana uspeti da nađu odgovor na to pitanje. Lično misli da je svojom pojavom Zoran mnogo toga promenio u njihovom poslu, pozorištu. A misli da je to bili igra.

„On je bio zastupnik toga da se na sceni treba igrati. Ali on je znao kako se to radi. To je bila specifična igra. Njegova igra nije bila obojena patetikom“, dodaje glumac.

Njegova uloga u Kralju Ibiju, koja mu prvobitno nije bila namenjena, napravila je revoluciju, a zatim je došao Radovan Treći, iako drugog žanra, to je bio prostor u kojem je Radmilović mogao da pokaže bogatstvo svoga dara i telenta.

„Nije bio samo glumac. Njegova reč je značila nešto. Još 1968. godine, ja sam bio student književnosti na Filološkom fakultetu, bile su te čuvene demonstracije protiv režima druga Tita, što nije bilo ni malo naivno. Radmilović je bio na Filozofskom fakultetu i štrajkovao glađu da podrži studente“, dodaje Mihailović.

Trideset petu godišnjicu od smrti glumca Zorana Radmilovića, Milan Caci Mihailović je obeležio izdavanjem knjige Čarobnjak Radmilović, po kojoj je snimljen dokumentarni film Glumčina.

U filmu o Zoranu Radmiloviću govori dosta ljudi, mada je mnogo i onih kojih više nema, napominje Mihailović, ali se autorski tim potrudio da okupi sve one koji imaju šta da kažu i svi oni su imali mnogo toga da kažu. Krenuli su od Zeječara, Zoranovog rodnog mesta i od kuće u kojoj je rastao sa sestrom Mirjanom. Tu su pronašli njegovog druga iz detinjstva, učitelja Branu Đorđevića, osamdesetsedmogodišnjaka koji im je pričao o Zoranovom odrastanju.

U filmu su govorili i Duško Kovačević, Goran Marković, Zdravko Šotra... Brojne kolege, od Cece Bojković, Aljoše Vučkovića, Gorana Sultanovića... navodi Caci Mihailović.

„Moje sećanje na Zorana je veoma živo. Bio je nežan, topao čovek. Kažu, i jeste, često je bio malo i namrgođen, teže se komuniciralo dok se ne odigra predstava. E, onda je sve bilo sasvim drugačije. Onda je Zoran bio opušten i moglo je da se priča drukčije. Sada shvatam da je bilo dobro što sam sakupio sve te priče i anegdote, jer na taj način je sačuvan bar delić duha i onog vremena, i onog Beograda, a i onog Ateljea 212 u kome su se okupljali svi znameniti ljudi ovoga grada“, zaključuje Milan Caci Mihailović.