Dušan Kovačević za RTS: Strah je neizlečiv, ali u inat moramo da mu se smejemo

Nema čoveka u Srbiji koji stotinu puta u životu nije citirao tekstova njegovih predstava i filmova. Ogoljavanjem naše prirode i nagona, ismevanjem našeg ponašanja sa željom da nas izleči od mana, svojim dramski delima postao je deo našeg genoma.

U intervjuu za RTS Dušan Kovačević govorio je o godini kojoj ćemo uskoro videti leđa. O pandemiji virusa i straha i potrebi da se borimo. O važnosti kulture, tome kako vidi budućnost i zašto smatra da nije zaslužio da se naziva i pesnikom...

Mnogo smo ljuti na ovu 2020. godinu i jedva čekamo da je se „otarasimo“. Međutim ni sledeća godina ne obećava mnogo, što zbog korone, što zbog ekonomske krize. Kada podvučemo crtu, šta nam ostaje?

– Ostaje nam jedno gorko osećanje da smo na neki način izgubili godinu. Izgubili smo je u godinama koje su nama bitne i važne, mislim na generaciju ljudi koja je zaposlena pa nije mogla da radi, mislim na decu koja nisu mogla da se igraju, kako treba, mislim na ljude koji su trebali da putuju pa nisu otputovali, mislim na sve segmente društva koje se usredsredilo samo na to da preživi.

I naravno, u celoj toj priči, ja se privatno sećam, sa velikom tugom, ljudi koji su nas napustili. Nadam se da ćemo se u sledećoj godini izboriti sa ovim čudom, sa ovim nevidljivim neprijateljem i da ćemo živeti kao ljudi.

Sve savete lekara pažljivo slušam i poštujem. To je moj privatni stav. I ako ljudima nije dovoljno da od prošle godine kada se u svetu prvi put čulo za bolest, a kod nas je doputovala u martu, onda nije potrebno ništa više govoriti. Ako nisu naučili nešto za godinu dana, uzalud je da vam bilo ko šta priča.

Ovo je opasna, ozbiljna bolest. Stotine hiljada ljudi se u lekarskim odelima, bore za živote, u ovom trenutku, desetak hiljada naših sugrađana, i ako to nije dovoljno da se čuvamo i da ne teramo naš čuveni inat, to je onda lična odgovornost.

U ovoj godini je strah od smrti bio najdominantniji. Govorili ste da su Vaša dela nastajala iz vaših opsesija i strahova. Šta možemo da učinimo da nas strah ne parališe?

– Što se tiče moje zajedničke linije i tematske oblasti kojom sam se bavio, oslanjala se na tu, rekao bih s puno prava, ružnu reč. Zašto ružnu. Smrt je sačinjena od četiri suglasnika i zato je tako ružna.

Nešto što podseća isto na četiri suglasnika, a blisko je, pa nije čudno što su vezane jedna za drugu, to je reč krst. I kada to kažete, zbog ta četiri suglasnika, nije vam prijatno, najblaže rečeno.

U detinjstvu sam, kao što sam napisao u mojoj poslednjoj knjizi, preležao neke teške bolesti i zbog toga sam poneo traume iz ranog detinjstva. Kasnije sam kao vrlo mlad napisao Maratonci trče poslednji krug. Ta je priča direktno o smrti i moj obračun sa tim čudovištem. Ja sam se ispisujući taj komad lečio.

I kada sam to savladao smehom, kad sam to savladao ironijom, kada sam to savladao nekom vrstom superiornosti koju čovek mora da poseduje, onda sam se rešio svih problema ili većine problema, da bih kasnije ustanovio da je taj strah neizlečiv. Zato sam kasnije napisao i Sabirni centar.

Strah čovek mora da leči, da se bori. Ova godina je bila nekakva eksperimentalna godina da savladamo taj strah, jer strah je bolest. Vi ne morate da bolujete uopšte od korone. Ako bolujete od straha, vi ste samim tim bolesni.

Lično sebi ne dozvoljavam da budem uplašen. Imam strah od straha, baš zbog te priče iz detinjstva i osećam se poraženo kad sam uplašen i imam osećaj stida ako se uplašim. Strah je dobar kao koordinacija između hrabrosti i ludosti, ali kad prevlada i kad vas savlada, onda ste vi u opasnoj zoni bolesti. Tako da vam korona uopšte i nije potrebna.

Vaš novi film koji čeka premijeru nosi naziv Nije loše biti čovek. Kada ćemo ga gledati?

– Taj film je snimljen, kad već pričamo o ovoj nesrećnoj bolesti, mada nema srećnih, snimljen je pretprošle godine i računali smo da premijera bude 9. decembra ove godine. Međutim, pošto se desilo ovo što se desilo, premijera bi bila kao da smo bacili film u bunar. Onda smo odložili za bolje vreme.

Čekamo bolje vreme da publika dođe da gleda film. Jer ako publike nema, onda bismo mogli odmah da vrtimo film na televiziji. Jutros sam u Zvezdara teatru imao zanimljive razgovore oko plana za sledeću godinu, i sada bih mogao da vam kažem kako se zove taj naš plan. Naš plan se zove „ako“.

Kada smo pričali i dogovarali se da ćemo sledeće godine igrati tri premijere koje smo planirali, uvek smo govorili: ako bude, ako se desi, ako bude dobro... ako se dozvoli igranje u večernjim satima... mogli bi da igramo komad „ako“.

Sada smo u pozorištu koje je u okviru svih delatnosti umetničkih, možda najugroženije jer zavisi od publike. Koncerti su isto jako ugroženi. Sve izvođačke delatnosti gde je potrebna publika kao kontrapunkt čoveku na sceni, više nisu živi.

Mi očekujemo da će sa pojavom vakcina, sa već stečenim imunitetom verovatno trećine stanovništva, negde do proleća se stvari dovesti u neku normalu, i uz veliku božiju pomoć tokom leta da ćemo to pregurati. Optimalno je očekivati da od sledeće jeseni živimo kao ljudi.

Šta će kulturi biti najneophodnije u sledećoj godini?

– Generalno gledajući kultura ima jedan problem koji se provlači otkako ja znam i otkako se ja bavim ovim poslom, a to je više od 50 godina. To je nedostatak sredstava za mnoge kulturne delatnosti.

Ja bih sad ovom prilikom zamolio Ministarstvo za kulturu i gospođu Maju Gojković, da taj famozan procenat od jedan odsto neko ostvari, i da u budućim dogovorima u Vladi povećaju za sve delatnosti u kulturi. Pojedinačne intervencije ne znače ništa. To je efekat koji traje mesec ili dva. Mora se napraviti plan koji je dugoročan.

Kultura je identitet jednog naroda. Iza nas ostaju kulturna dobra. Ostaje infrastruktura kao što su putevi, kao što je gradnja, i to je izuzetno dragoceno, ali kada pomenete jednu zemlju, jedan period u jednoj zemlji, čega se setite? Setite se samo velikih kulturnih događaja.

Ako recimo pričamo o Italiji. Čega ćemo se setiti kao prve asocijacije? To je muzika, to je njihova filmska industrija u zlatnom periodu, to je književnost i naravno kao vrhunac umetnosti, setićemo se renesanse, slikarstva i vajarstva. Kad odete u Italiju tražite mesta gde su ta velika kulturna dela koja postoje i dan danas i zbog kojih ljudi posećuju gradove. Morali bismo da vodimo više računa o tome kako se odnosimo prema kulturi.

Do sada smo Vas potpisivali kao dramskog pisca, scenaristu, reditelja. Napisali ste svojevrsnu pesničku autobiografiju Ja to tamo pevam. Da li je u redu da vas sada potpišemo Duško Kovačević – pesnik?

– Ne, ne... ja nisam, kao što sam u toj knjizi napisao, rođeni pesnik. Pesnici se rađaju. Veliki pesnici se rađaju. To je način mišljenja, način života i način stradanja. Jer većina pesnika živi vrlo rizično i bar iz iskustva naših pesnika, vrlo kratko.

Sagore brzo u toj svojoj raskoši i svom temperamentu. Odrastao sam sa generacijom velikih pesnika, tamo nekih šezdesetih-sedamdesetih godina. Poezija je vrhunac u svim delatnostima. Kada kažete za nekog da je napravio nešto izuzetno lepo, onda kažete to je poezija.

To važi za sport, arhitekturu... Ja sam tokom ovih pola veka bavljenja ovim poslom usput napisao pesme koje su bile objavljivanje u novinama, knjigama, pevane su u filmovima, u pozorišnim predstavama i onda sam ih sada, u ovom višku vremena koji nisam očekivao, sabrao u knjigu.

Drago mi je što sam uspeo da fascikle koje su stajale 20-30 godina oslobodim neke moje odgovornosti.

Knjiga je pesnička autobiografija, ali je i hronika naših života.

Počeo sam od 1971-1972. godine sa mojim prvim komadima koji su imali pesme i onda sam beležio šta se događalo, kada je igran Radovan Treći i kada je Bora Todorović igrao preko 100 predstava tog nesrećnog pesnika koji je ispevao nekoliko pesama.

Kasnije kroz ceo moj rad u pozorištu, na filmu, u literaturi, susretao sam se sa izuzetno dragocenim i mudrim ljudima. Želeo sam da ostavim lepo podsećanje na divne ljude s kojima sam imao sreću da se družim.

Mogao je da bude podnaslov te knjige Arheologija jednog života. Ja sam se zaista bavio arheološkim istraživanjima i onda sam u šali rekao da sam došao negde do bronzanog doba.