Znamenit, a zaboravljen – srednjovekovni grad Drivast

Nalazio se u okviru srpske države tokom zetske dinastije, kao i u doba Nemanjića, Balšića, Lazarevića i Brankovića. Dok je Skadar bio prestonica srpskih kraljeva, a kasnije i stono mesto prestolonaslednika, Drivast je bio najvažniji grad u njegovom neposrednom susedstvu.

Neko vreme nisam obilazila znamenitosti Albanije, sve dok me jednoga dana put nije odveo iz Ulcinja u Skadar, da se sretnem sa Aljbanom. Pozvala me je na najukusniji sladoled u tom znamenitom i veoma veselom gradu, koji poslednjih godina – ako smem da primetim – od dolaska Socijalističke partije i aktuelnog premijera Edija Rame na vlast, dobija novo ruho.

Te večeri Skadar je bio neverovatan – kao da sam se našla u nekom malom, živopisnom francuskom ili italijanskom gradiću. Osvetljen lampionima i uličnim svetlima, prepun turista koji su radoznalo šetali ulicama, sedeli u kafićima i uživali u skadarskim šansonama koje su dopirale sa svih strana. Davno nisam na jednom mestu videla toliko lepih i nasmejanih lica.

Topao zagrljaj, ispružene ruke prijateljice i osmeh na njenom licu fantastično su se uklopili u predivan ambijent septembarske večeri.

„Prvo te vodim na sladoled mog detinjstva – mlečni, imaju samo beli – a onda imam iznenađenje za tebe”, kroz osmeh mi je rekla moja najbolja drugarica u Albaniji, stežući me u čvrstom zagrljaju.

Pošto smo kupile sladoled, prošetale smo pešačkom zonom grada, razgledajući predivne filigranske radnje. Usput mi je ispričala svoj plan.

„Vidi, dosta sam ja od tebe ‘naučila’ o svojoj zemlji, sada je red da ti nešto saznaš od mene!”, uzbuđeno je govorila Aljbana. „Sutra te vodim u Drivast, srednjovekovni grad u blizini Skadra. Priznaj da nisi znala za njega! Nije daleko. Spremi se za pešačenje i pentranje – trebalo bi da krenemo ranije”, naglasila je, jer zna da nisam baš sklona tom vidu rekreacije, a kamoli ranom ustajanju.

Rado sam prihvatila njen plan. Međutim, opijene predivnom atmosferom, u gradu smo ostale duže nego što smo planirale, pa smo sutradan ka Drivastu krenule nešto kasnije.

„Danas je Drivast ostao u senci Skadra, jer ga turisti slabo posećuju. Agencije uglavnom nude Skadarsku tvrđavu”, pričala mi je Aljbana dok smo se vozile lepo uređenim, širokim gradskim ulicama.

Od čuvenog Vezirovog mosta, na obodu Skadra, do Drivasta vodi desetak kilometara novog asfaltnog puta, pa smo do sela, koje se nalazi na brdu iznad reke Kiri, stigle lako i brzo.

Na mestu gde se put završava i dalje se vidi gornja kapija grada. Od nekadašnjeg drevnog naselja, nekada opasanog visokim kamenim zidinama, ostale su ruševine koje odolevaju zubu vremena. Svedoče o epohi u kojoj su Albanci i Srbi živeli zajedno, u slozi, na ovim prostorima.

I danas meštani tu kamenu kapiju koriste kao ulaz u seoce smešteno u podnožju tvrđave. Od ulaza do centra sela, koje čine svega četiri kuće, vodi nov makadamski put, dug stotinak metara, pa sam imala utisak da koračam kroz vreme koje je stalo – skoro šest vekova unazad.

U centru sela nalazi se džamija. Preko puta nje je mali, lepo zamišljen trg, koji izgleda kao da je nedavno izgrađen, ali je, nažalost, već devastiran. Od fontane na sredini ostalo je samo kamenje, okruženo polomljenim i oronulim klupama.

Odvijajući pogled po trgu na kome je vladala tišina, sa očima uperenim ka tvrđavi na vrhu brda, Aljbana i ja razgovarale smo o tome kako da se popnemo do ostataka utvrđenja. Nismo znale put, a putokaz nigde nije postojao. Naše glasno dogovaranje i kikotanje prekinuo je čovek koji nam je radoznalo prišao. Predstavio se i upitao kako može da nam pomogne.

„Rado bih vas poveo do tvrđave! Do vrha ima oko pola sata hoda, ali sada u podne je prilično naporno penjati se”, rekao nam je ljubazno, uz osmeh, Ben Buhaj, meštanin sela.

Čuvši da sam iz Srbije, kao „džuboks” je počeo da nabraja pesme iz repertoara Dragane Mirković, Halida Muslimovića i drugih pevača koji su obeležili zlatno doba jugoslovenske narodne muzike.

„Nas svega četiri porodice živi u Drištu, u podnožju tvrđave. Radio sam gore na iskopavanjima, pomagao arheolozima. Gore ima ostataka četiri crkve. Počela su istraživanja, pa stala – ne znam zašto, ali je velika šteta“, ispričao nam je Ben s vidnom setom.

„Ovo je nekad bio veliki i slavan grad. I danas ga obilaze poneki turisti – najviše iz Nemačke, Crne Gore, pa dođe i neko iz Srbije, kao vi danas. Ali mi nemamo šta da im ponudimo”, dodao je.

Ben je na ogradi svoje kamene kuće napravio improvizovani muzej. Okačio je šlemove i stare puške iz prošlih ratova, koje je pronalazio kao dete. Ogradu krase i stari radio-aparat, fenjer, pletene korpe, venci luka i klipovi kukuruza.

Nakon što smo se pozdravile s Benom, uskim kamenim putićem zaraslim u travu pošle smo do donje kapije, na drugom kraju sela. Ona je nekada služila kao ulaz u utvrđenje. Odatle se pruža prelep pogled na dolinu i korito reke Kiri, sve do Skadarskog jezera.

Tako se završila naša poseta tom malom selu „nebu pod oblake”, nazvanom po drevnoj tvrđavi u čijem je podnožju. Nismo saznale mnogo više o nekada znamenitom gradu kojim su vladali srpski prestolonaslednici spremajući se za upravljanje državom. Ali Aljbana mi je spremila novo iznenađenje – susret sa direktorom regionalne direkcije Ministarstva kulture Albanije Helidonom Sokolijem, s kojim smo se srele istog dana u Skadarskoj tvrđavi.

„Svi srednjovekovni gradovi koji su danas poznata utvrđenja, poput Skadra, Drišta (Drivasta), Sarda i Danja, datiraju još iz kasne antike. U ranom srednjem veku vladari su ih ponovo aktivirali, jer su im bili potrebni kao kontrolne tačke sa kojih su nadgledali teritoriju, ali i trgovinu”, objasnio nam je Helidon.

Skadar je bio centar, glavno sedište i središte moći vladara ovog područja. Manji gradovi bili su sateliti Skadra i činili obodnu liniju odbrane. Zato ne čudi što je Drišt osvojen godinu dana pre Skadra, tokom druge osmanske opsade. Osmanlijama je bilo važno da prvo osvoje okolinu, a tek onda centar.

U Skadarskoj tvrđavi srele smo i Bojana Popovića, upravnika Galerije fresaka u Beogradu. On je zajedno sa Helidonom snimao dokumentarni film Mostovi kroz vreme, koji će, kako nam je rekao, biti prikazan na jednoj od lokalnih televizija.

„Od 9. do polovine 14. veka poznata su imena čak 36 biskupa. Drivast se razvio iz antičkog Drivastuma. Kada je srpski župan Stefan Nemanja proterao vizantijsku vlast 1185. godine, grad je priključen Srbiji. Brzo se razvijao, a 1219. došao je pod jurisdikciju Zetske eparhije. Skadar je bio prestonica, ali su prestolonaslednici Nemanjića stolovali u dvoru na Drimcu, blizu Drivasta, spremajući se za upravljanje državom.

Godine 1242. u prodoru ka Evropi, Mongoli su razorili grad. Obnovila ga je Jelena Anžujska, kao i mnoge druge gradove u Zadrimlju i oko Skadarskog jezera”, objasnio je Popović.

Dodao je i da je posle smrti cara Dušana oblasni gospodar Đurađ II Stratimirović Balšić 1396. godine grad ustupio Mlečanima.

„Despot Stefan Lazarević, a kasnije i despot Đurađ Branković, uspevaju da povrate Drivast u okvire Srbije. Prema mirovnom ugovoru između Venecije i Srbije, potpisanom 11. novembra 1423. godine, nakon sastanka Srba i Mlečana u porti manastira Svetog Sergija i Vakha kod Skadra na Bojani, a potvrđenom u Vučitrnu i Drivastu – Skadar je pripao Mlečanima, a Drivast je postao najvažniji srpski grad u tom delu regiona. Granica je, prema odredbama tzv. Drivaškog ugovora, obeležena rovovima, kamenjem, mogilama i grupama drveća sa urezima u kori”, ispričao nam je Bojan Popović.

Od te istorijske lekcije tog dana, zapamtila sam i da je Balša III Balšić, sin Jelene Balšić (kćeri kneza Lazara), predao Drivast na upravu despotu Stefanu Lazareviću. Nakon njegove smrti, grad je nasledio despot Đurađ Branković, koji je kasnije izgubio Drivast od Mlečana. Godine 1479. grad je pao pod vlast Osmanlija. Tom prilikom je pretrpeo teško razaranje i bombardovanje, zbog čega je većina stanovništva napustila Drivast.

Grad je kasnije ponovo naseljen, ali više ne kao utvrđeno središte, već kao malo selo – Drišt – koje i danas živi u njegovom podnožju.

Kasno tog popodneva, u povratku iz Drišta, razgovarala sam s Aljbanom o tome koliko i mi Srbi, ali i Albanci, malo poznajemo svoju zajedničku istoriju – vreme u kojem su prostorima na kojima i danas živimo upravljali vladari koji su bili naši kraljevi, despoti i carevi – kako srpski, tako i albanski, primorski, dalmatinski.

Jedan od najlepših primera tog zajedništva svakako je Jelena Anžujska, koja je obnovila mnoge gradove u oblasti Zadrimlja – nekadašnjoj teritoriji koja je obuhvatala desnu obalu Drima, od grada Lješa pa sve do Skadarskog jezera. A tu se, kako nam reče Helidon, nalaze i druga važna srednjovekovna utvrđenja: Sard, Danj, Raš-kula...

Ali to je priča za neki novi put.