Čile – Mars na Zemlji

Ima zemalja, gradova i ljudi koji vas osvoje na prvi pogled. Na nivou podsvesti osetite talase koje, iako ne možete pretočiti u reči, puštate da prenose svoje poruke i osvajaju vaše biće. Magičan osmeh, plod ovih promena, obasjava vam lice i postojanje.

Ima zemalja, gradova i ljudi koji vas polako uvode u svoje misli, priče i postojanja. One traže strpljenje, posvećenost i otvorenost. Ali, ako im se vratite, i vraćate, onda vas nagrade tajnama koje se polako, sloj po sloj, otvaraju pred vama sa značenjima koja se menjaju, obogaćuju i oslikavaju sa svakim novim dolaskom, sve više i dublje, sve bliže i smislenije.

Čile je zemlja u koju se treba vraćati.

Geografija kao sudbina

Čile je jedna od najdužih (4.270 kilometara) i najužih (prosečno 110 kilometara) zemalja u svetu. Na putu od juga ka Santjagu, u zenice mi se oslikava uzani prolaz gde se Andi približavaju primorskom planinskom vencu. Dva planinska venca, ko dve osobe čiji životi idu paralelno jedan drugome, uz povremene osvrte jedan ka drugome do blizine sve bliže, do nagoveštaja poljupca i dodira koji ih spaja.

Evo me na mestu gde je Čile najuži, u zagrljaju dva planinska venca.

Raznovrsnost i bogatstvo prirode vas zbunjuju, iznenađuju i uzbuđuju: od pustinje Atakama na severu, preko Patagonije do glečera na jugu koji još čekaju da budu otkriveni. Dok putujete od severa ka jugu, temperatura se snižava. Možda baš ta činjenica, naizgled mala i nevažna, pokazuje nam kako je priroda raznovrsna, a kako su naša shvatanja i navike, koje često zovemo istinama, relativne i krhke.

Dok su u Evropi i Aziji zemlje na severu hladnije od onih na jugu, na suprotnoj strani Ekvatora zaista je sve drugačije. Čak i onda kada živimo u istoj vremenskoj zoni, kod jednih je leto, kod drugih zima. Sve teče, sve se menja, čak i kada ne teče, menja se.

Pustinja Atakama, iako na Zemlji, najviše podseća na Mars. U njoj se nalazi najmanje mikroorganizama, i najsuvlje je mesto na zemlji. Stoga je idealno za naučna istraživanja američke Nacionalne vazduhoplovne i svemirske administracije (NASA), koja ovde isprobava nove naprave koje će koristiti misija na Marsu.

U pustinji je još jedan pogled u svemir, u daleku prošlost u traganju za našom kosmičkim poreklom, uz pomoć 66 antena koje čine veliki radio-teleskop. ALMA (Atacama Large MIllimeter/submillimeter Array – ALMA) je 1,4 milijarde dolara vredan projekat koji je ujedino Evropu, Severnu Ameriku i Južnu Aziju sa Čileom.

Pogled u svemir sa svim ovozemaljskim problemima, štrajk radnika (2013) koji su tražili i dobili skraćeno radno vreme uz povećanu platu; preko kovida i pandemije (2020) do sajber napada (2022) dovodili su do privremenih obustava rada na projektu. Ali za radoznale osobe, ono što je posebno interesantno je da se ovaj najveći teleskop na zemlji može videti i doživeti, oči u oču, subotom i nedeljom i to besplatno. Naravno, troškove dolaska do ovog mesta u pustinji svako plaća za sebe.

U istoj pustinji i Mesečeva dolina i jedan nezaobilazan gradić sa istorijom i budućnošću. San Pedro de Atakama, arheološka prestonica Čilea, nalazi se na oko 2.500 metara nadmorske visine. Starosedeoci su potomci naroda Atakamenos. Kada ih pitate da li su oni Bolivijci, nekada je ovaj deo pripadao Boliviji, odgovaraju da nisu. Kažu: „Ovde su nekada bili Inke, pa Španci, sada su Čileanci... Svi su nekada bili, pa otišli. Samo mi ostajemo!“

Čile je najveći svetski proizvođač bakra (24 odsto svetske proizvodnje), drugi svetski proizvođač litijuma (oko 30 posto svetske proizvodnje), sa najvećim svetskim rezervama. Na oko 55 kilometara od gradića San Pedro de Atakama je Salar de Atakama, gde se nalazi oko 42 odsto svetskih rezervi litijuma.

Proizvodnju su započele 1984. godine čileanske kompanije. Danas, američka kompanija „Albemarle“ ima koncesiju na nalazišta do 2044, uz opciju kupovine imovine i potpuno kontroliše proizvodnju litijuma u ovoj zemlji. Plemena koja žive na teritoriji gde su nalazišta litijuma, s jedne strane, bore se za očuvanje svog načina života, a sa druge strane hoće da budu i za stolom kada se deli profit od eksploatacije nalazišta. Borba za opstanak nikada nije laka i jednostavna.

Patagonija je, sa druge strane, puna života koja bi da pozira foto-aparatima ili modernim pametnim telefonima. Lepote i prirodna raznovrsnost ovog prostora mogu da dovedu i do blage vrtoglavice od nadmorskih visina, šuma, reka, vulkana, do glečera. A za ljubitelje pingvina, da li uopšte postoji neko ko ih ne voli, zanimljivo je da ih u Patagoniji ima skoro koliko i ljudi. Ili je pingvina puno, ili je ljudi malo, zavisi kako se kome to čini.

Čile je zemlja sa oko 90 aktivnih vulkana. Često dok putujete kolima ili autobusom možete videti neke od njih. Ovoga puta sam prišla bliže jednom koji ima vrlo neobično ime – Veliki obezglavljeni vulkan (Descabezado Grande). Iako je priroda u podnožju još zelenih boja, on je prekriven snegom na visini od oko 4.000 metara. Sneg svuda na njemu, a u njemu oganj. Poslednja erupcija je bila davne 1933. i sigurno je zaslužna za njegovo sadašnje ime, ostao je odrubljene glave. Šalim se sa svojim prijateljima i pitam ih: „Kako se zvao pre erupcije?”

Veštačko jezero Kolbun nalazi se na sat vremena od Talke, sa obližnjim plantažama najsočnijih jabuka i vazduhom koji da mogu, uhvatila bih u flaše i ponela sa sobom. Čistina i svežina tog vazduha je nezaboravna. Kako bi dobrodošao ovaj vazduh na ulicama većine glavnih, i ne samo njih, gradova sveta.

Kako vulkanska lava putuje do mora?

Konstitusion je gradić u provinciji Talka, na obalama Tihog okeana. Kada mu prilazite osećate, kako to često biva, već iz daljine miris mora. A pogled na stene, njihovu visinu, oblike koji me nekada podsećaju na piramide iz Meksika, a posebno na njihovu snagu kojom dominiraju plažama, privlače me i bude poštovanje i divljenje. A na plažama često pesak tamne boje koji je putovao rekama, stotinama kilometrima, od vulkana noseći ostatke njegove erupcije.

Spajanje, jedinstvo razaranja i opuštanja, kružno kretanje materije, njena neuništivost, sa promenama oblika i namena, tera nas da se zamislimo. A pored jedne plaže, veliko brdo od tamnog, sivkastog peska. Po njemu se penju i spuštaju deca svih uzrasta od četiri do 74 godine. Prostor slobode, uspona i spuštanja po nezaboravnom, najvećem prirodnom toboganu. Sav pesak koji vam ulazi u cipele, između prstiju, vlasi kose, obrva, odeći vredan je ovog iskustva.

Gradić je nekada bio važno turističko mesto, ali dolaskom industrije papira i celuloze, sve manje je turista koji bi delili more sa industrijskim pogonima. Katastrofalni zemljotres 2010. godine koji je pogodio provinciju Talku, ovde je odneo najviše ljudskih žrtava.

Prolazim pored reke Maule, i gledam ka malom ostrvu, koje je okrenuto ušću u more. Cunami sa talasima oko 15 metara visokim odneo je za sobom najviše žrtava. A u svakoj tragediji i heroji koji ne misle na sebe već osećaju uzvišeni poziv da spasu svakoga koga mogu. Pedro Munjoz je jedan od takvih ljudi, ribar koji je u svom skifu dva puta išao da preveze ljude sa ostrva na sigurno. Nažalost, u trećem pokušaju progutao ga je cunami. Danas, na istom mestu se održava trka biciklista, a rekom mirno plove neki drugi skifovi.

Jedan pogled iz svemira ka zemlji govori o jednoj drugoj zanimljivoj priči. Planinski venac koji se pruža celom dužinom Severne Amerike, Stenovite planine, kada se posmatraju iz svemira, nastavljaju se na planinski venac Anda u Južnoj Americi – čineći američki planinski venac. Nekada se moramo udaljiti kako bismo videli bolje i prepoznali simbole – jedinstven svet.

Nastaviće se...