Julija Budka o ostrvu Sai – zašto je Nubijac Knumeš sahranjen u staroegipatskoj grobnici

„Ako Sudanac ima samo košulju na sebi, a stranac nema ni toliko, on će je skinuti i pokloniti je neznancu. Toga nema u Evropi. Puno topline gajim prema tom narodu“, počinje svoju priču profesorka i arheolog Julija Budka, vođa međunarodnog projekta na Sai ostrvu od 2012. do 2018. U to vreme sam i ja bio tamo, mada je na terenu, nisam zatekao. Mimoišli smo se.

Čuli smo se krajem 2023. godine, kada su sukobi u Sudanu već uveliko bili u toku.

„Pitam prijatelje kako su, oni kažu: 'Juče je bomba porušila kuću prvog komšije, ali smo dobro', i onda na takvu poruku dodaju vesele smajlije. Učiniće sve da situaciju poprave, ma koliko bila nezgodna, i nikada ne padaju u očaj. Jednako su se suočavali sa problemima i u mirnodopsko vreme...“ kaže Julija. Prvi put Julija Budka je otišla u Sudan 2001. godine, a poslednji put 2023, svega mesec dana pred početak građanskog rata.

Ističe da veliki gradovi iz doba staroegipatskog Novog kraljevstva postoje samo na dva mesta u Sudanu.

Sai ostrvo je blago čovečanstva i pod zaštitom je Uneska.

„Nijedan veliki grad nije izolovan, ljudi rade i žive u njegovoj okolini. Interesuje me periferija naselja, jer je to posredan način da se mnogo važnog sazna i o samom gradu. Moja specijalnost je bronzano doba”, objašnjava i dodaje da poslednje što je radila jeste proučavanje nalazišta koja su dvadeset kilometara udaljena od Sai ostrva.

Najezda nimita

„Kada sam se sa trošnog brodića prvi put iskrcala na Sai, bila sam oduševljena pogledom na Nil i zalaskom sunca u predvečerje. Sutradan u sedam ujutru započela je najezda sitnih crnih muva, nimita. Čitavih dvanaest sati su me neprekidno napadali celi rojevi, milioni insekata. Ni jedan jedini sekund nisam imala mira, niti je bilo načina da se odbranim. Bila sam ubeđena da ću već sledećeg dana odatle zauvek otići, ili ću poludeti. Ni sad mi nije jasno kako sam izdržala. Narednih dana smo radili obučeni u mreže za komarce. Male napasti su pričinjavale priličnu štetu, događalo se da kolege odbijaju da rade, ili da najezde budu toliko velike da danima moramo da obustavljamo sve aktivnosti, što se naročito događalo 2013. godine. Muve su, inače, izbirljive. Ne izlaze kada je previše toplo, niti kada je hladno. Ne vole ni jak vetar. Dakle, kada je vreme savršeno, samo tad stupaju na scenu, obično u februaru i martu. Na sreću, nisu aktivne noću, pa smo barem spokojno spavali. Ujedaju sve na šta naiđu: pse, magarce... i, naravno, turiste. Nemali broj agencija nije uvrstio Sai ostrvo u razgledanja, jer znaju da im jedan ovakav dan strani gosti ne bi oprostili, mada bi ga svakako zauvek zapamtili“, vajka se Julija.

Tim arheologa koji je predvodila Julija Budka bio je podeljen na šest do deset ljudi koji su obrađivali građu u Minhenu i Beču, dok je na licu mesta radilo desetak stručnjaka uz petnaestak meštana.

Faraoni su izgradili Sai kao primer udobnog grada za život. Vrlo brzo po osnivanju, u njega su se uselili i ljudi koji su vekovima živeli u okolini, Nubijci.

„Međunacionalni kontakti u drevno doba su postali toliko intenzivni da Sai ne možemo smatrati samo egipatskim naseljem – on je postao produkt zajedničkog života, i to ga čini jedinstvenim. U prošlom veku arheolozi su voleli da sve jasno klasifikuju, da stavljaju razmišljanja u ’fioke’. To je egipatski grad, stvar je jasna. Ali mi smo sada suočeni s tim da nije moguća tako jasna klasifikacija, a prelazne i mešovite kategorije ne postoje. Moramo da razvijemo sasvim novu terminologiju i klasifikaciju…“, objašnjava Julija kako značaj i unikatnost lokaliteta koji je tako dugo proučavala utiče na sveopštu istoriju starog Egipta.

Osam hiljada godina istorije

Tragovi gotovo neprekinutog života pričaju priču o osam hiljada godina istorije, objašnjava arheološkinja i nabraja bogatstva koje ostrvo poseduje: ribolov, pogodno zemljište za zemljoradnju i stočarstvo, odatle se lako može ići u lov, tu su rudnici zlata, ali i kamenolomi od kojih se grade kuće i tvrđave.

Sai je bio napušten samo privremeno, tokom otomanske vladavine, iako su i Turci ovde podigli tvrđavu. Jedino što otežava život jesu muve, kaže Julija, kojih ovde verovatno nije bilo u doba starog Egipta. „Zašto to mislim? Zato što su Egipćani o svemu ostavljali trag. Da su im muve zadavale ovoliko problema koliko meni, o tome bi svakako napisali žalopojku na nekom od zidova hramova i grobnica…“, priča u dahu Julija i ističe da su tamo gde je bilo mnogo muva, pronalažene čak i staroegipatske amajlije za rasterivanje insekata.

Nubijci su bili potrebni Egipćanima

Najveće iznenađenje je arheologe čekalo u grobnici 26 – imena, titule, oruđe i predmeti, sve je staroegipatsko, a analize kostiju pokazuju da su tu sahranjeni starosedeoci Nubijci! Grobovi su bili neotvoreni, iz perioda 18. dinastije. Keramika pronađena na Sai ostrvu značajno je doprinela razumevanju ovog perioda.

„Na zidovima su sačuvani vrlo lepi nazivi iz kojih saznajemo da je tu sahranjen Knumeš, rudar zlata, sa suprugom. Znamo da je Knumeš u ovom gradu rođen, tu odrastao i proveo ceo život. Sa njim su sahranjene amajlije, keramičke posude, zlatni prsten, pronašli smo ostatke zlatne posmrtne maske, kao i tradicionalne plave figurine za koje su Egipćani verovali da će za preminulog obavljati posao u svetu mrtvih, šabte (ušabte). Moguće je da se nad grobnicom 26 nalazila piramida, a da je Knumeš bio mumificiran. Samo u ovoj grobnici naišli smo na trideset šest sahranjenih, to su verovatno sve rođaci, meštani…”, Julija objašnjava da su starosedeoci znali gde se može pronaći zlato, i zato su bili potrebni Egipćanima.

Verovatno je jedan od prvih uposlenih Nubijaca bio Knumešov otac, koji je primio egipatske običaje i kulturu. Prihodi su mu bili dobari i mogao je da izgradi kvalitetnu grobnicu od klesanog kamena.

Šta je to što je omogućilo sinu da se sahrani bogatije od oca, pita Julija. Nubijci su primili deo egipatskog identiteta ali i sačuvali svoju autohtonu kulturu.

Slavni dani ostrva Sai

„Znamo da je identitet fluidna kategorija, da je moguće imati više identiteta, kao na primer što je slučaj sa mnom – ja sam Austrijanka, ali radim i živim u Nemačkoj i vezana sam za obe države“, pravi Julija paralelu koja preseca više milenijuma.

„Nekoliko decenija po osnivanju egipatskog grada počinju slavni dani Sai ostrva, o čemu svedoči uvoz: stanovnici počinju da koriste trgovačke puteve Egipta, da nabavljaju stvari iz raznih oaza sa Levanta. Grobnica 26 je otisak celokupnog života grada. Značaj porodice i njihovo bogatstvo rasli su sa razvojem naselja, koje danas predstavlja jedan od najboljih arheoloških lokaliteta u Sudanu. Moja knjiga posvećena ovoj grobnici je dobro primljena među istoričarima širom sveta“, skromno priča Julija, mada njeni nalazi doprinose promeni celokupnog pogleda na drevnu istoriju.

„Uvek smo svemu prilazili iz egipatske perspektive, sve se posmatralo preko egipatskih tekstova. Bilo je previše predrasuda prema Nubiji, a arheološka nalazišta pričaju drugačiju priču. Sada mladi sudanski arheolozi grade uspešne karijere, oni će sigurno uticati na promenu narativa...“, kaže Julija i ističe da je na Sajiu još mnogo posla za buduće arheologe.

Recimo, u gradu je pravljena keramika, a Julija Budka kaže da još uvek nisu pronašli radionice. „Nismo čak proučili ni sve značajne grobove…“, dodaje.

Rat

Neposredno pre nego što smo se čuli, grupa militanata je upala u Narodni muzej u Kartumu. Demolirali su biološku laboratoriju, koju je finansirao Britanski muzej.

Taj deo je verovatno uništen, kaže Julija, ali je čovek koji je tu bio zaposlen na vreme napustio grad.

„Muzej je trebalo da bude renoviran, pa je sreća da je većina stvari izneta sa stalne postavke u magacin. Zato se svi nadamo da je većina eksponata sačuvana. Sasvim je moguće da je krov hrama koji se nalazi u dvorištu pogođen eksplozivnom napravom. Sada volonteri čuvaju muzej. Najveća opasnost je da neko od privatnih kolekcionara angažuje privatnu miliciju da mu nešto iznese iz muzeja, ali valjda se to neće desiti...“, govori mi Julija a onda nastavlja da priča o trenutnim problemima koji postoje na Sai ostrvu, gde je smešten veliki broj izbeglica, posebno žena.

„Njima je potrebna hrana, ali i još mnogo toga. Nalazišta nisu ugrožena. Na sastanku u Kairu sa Uneskom dat je niz predloga kako da se lokaliteti zaštite. Pokušavamo da sakupimo donacije i tražimo načine da institucije iz Evrope plate čuvare i arheologe u Sudanu. Ako nemaju plate, neće moći da dugoročno zaštite lokalitete, a najopasnije je da nema nadzora, posebno u blizini većih gradova gde su u toku sukobi...“

Na kraju razgovora slažemo se u jednom: otkad su stranci napustili Sudan, interesovanje za ratna dešavanja je opalo u Evropi, a to ne bi smelo da se događa.

“Mi koji smo bili u Sudanu, dužni smo da ispričamo priču o samouverenim, ponosnim, skromnim, poštenim ljudima, ali i velikom istorijskom i kulturnom blagu Sudana. Ovakvu tragediju nije zaslužio nijedan narod, a oni posebno.”