Prvi put u marokanskom hamamu – od pročišćenja do provodadžisanja
Iskustva iz prve posete hamamu u Maroku. O orijentalnom običaju koji je mnogo više od toga. Ovde ne dolazite samo da biste se okupali, relaksirali, sa sebe sprali nečistoću i na svetlost dana ponovo izašli sveži i čisti. Hamam je mnogo više ritual nego običaj, povratak u iskonsko, u detinje, početak i ponovno rađanje.
Biti u Maroku, a ne otići u hamam - greh je koji se teško prašta za svakog putnika željnog autentičnog iskustva zemlje i kulture koju posećuje.
Ako ste već obišli drevne gradove i znamenitosti, jahali kamile, spavali u rijadu ili pustinjskom šatoru, kupovali začine i arganovo ulje u lokalnim živopisnim sukovima, pili čaj od nane, jeli tažin, tanžiju ili čuvenu "mešui" jagnjetinu kod Hadž Mustafe u Marakešu, gde se gosti i Gordon Remzi - red je da odete i u hamam.
Čak i ako vam je koncept kolektivne golotinje i nudizma izuzetno odbojan, a kupanje smatrate intimnim i ličnim činom, marokanski hamam je iskustvo za sebe.
Ovde ne dolazite samo da biste se okupali, relaksirali, sa sebe sprali nečistoću i na svetlost dana ponovo izašli sveži i čisti. Hamam je mnogo više ritual nego običaj, povratak u iskonsko, u detinje, početak i ponovno rađanje.
U želji da moj doživljaj bude što autentičniji, posetila sam Muasin, najstarije javno kupatilo u Marakešu, koje postoji još od 1562. godine i gde dolazi lokalno stanovništvo. Tu nema fensi sveća i arabeski, džakuzija i drugih novotarija modernih spa centara. Sve je onako kako je bilo vekovima unazad.
Sam ulaz u ženski deo hamama je izazov za sebe, jer je uvučen u lavirint uskih uličica. Standardni tretman košta 150 dirhama ili 15 evra, a onaj nešto luksuzniji, sa pakovanjem u mineralnu glinu s Atlas planine i kanu je nešto skuplji - oko 20. Odlučujem se za "gala" varijantu.
Dodeljuju mi sitnu ženu krhke konstitucije, kose umotane u maramu, i toplih tamnih duboko usađenih očiju, koja me je pomalo podsetila na moju baku. Ona je moj "telak", asistent u hamamu.
Posle prevazilaženja prvog šoka i pomalo stida od nagih i polunagih ženskih tela kojima sam okružena, shvatam da su i sve druge mušterije oko mene strankinje.
Svaka ima svoju "mamu" koja joj je dodeljena. Kažem "mamu", jer bukvalno takav osećaj imam: kao da sam ponovo devojčica koju mama kupa, trlja sapunom, ispira, pere i češlja kosu i plete pletenice.
Dok su nas kupale, pevale su arapske i berberske pesme, a njihovi glasovi, koji su odzvanjali u tim vlažnim, toplim i zaparenim prostorijama davali su dodatnu mistiku celom ritualu pročišćenja.
Marokanski hamam je specifičan, jer se ceo proces sastoji iz nekoliko faza. Prvo vas, dok sedite na podu, dobro zaliju toplom vodom iz velikih kanti - svaka mušterija dobije svoju, plus korpicu sa sapunima i lufom, peškir i papuče.
Onda vas mažu specijalnim marokanskim crnim sapunom od maslina, arganove paste i eukaliptusa, koji odstoji na koži i dobro se upije. Potom sledi ispiranje, dodatno pakovanje u glinu i kanu, a posle novog zalivanja vodom, snažni piling svakog delića tela specijalnom lufom, koji ume da bude prilično bolan.
Nisam verovala koliko slojeva izumrle kože je za 15-tak minuta sa mene sastrugala ta sićušna žena. Osećala sam se kao zmija koja je presvukla košuljicu.
Usledilo je novo pakovanje u neku mešavinu tog sapuna i drugih aromatičnih sastojaka, i ležanje i relaksiranje na kamenom podu, u toploj, parom ispunjenoj prostoriji.
Na kraju završno ispiranje, te pranje i češljanje kose.
Posle cele procedure osećate se prijatno i lagano, čisto i preporođeno, a koža vam je baršunasta i glatka. Dok sušite kosu, ispijate čaj iz malih posuda, koji vas, tako dehidrirane, okrepljuje.
Hamami, međutim, nisu samo kupatila u kojima se pročišćava i telo i duša. U prošlosti su naročito imali veliku ulogu kao mesto druženja, dogovaranja, pa i ogovaranja i provodadžisanja. Mnogi brakovi dogovoreni su upravo ovde.
Džamal, lokalni vodič, priča da su žene imale običaj da provedu i po pet sati u hamamima. Bilo im je to vreme za relaksaciju i odmor od kućnih obaveza, muževa i dece, ali i prilika da saznaju šta ima novo u komšiluku, pa i da "bezecnu" potencijalnu snajku.
Ugovoreni brakovi bili su običaj u Maroku, a upravo bi hamami u tome odigrali važnu ulogu. Ako bi se sinu dopala neka devojka, majka bi se raspitala u koji hamam odlazi njena majka i u koje vreme, pa bi se tu ostvario prvi kontakt.
U kasnijoj fazi mladoženja bi nudio darove: nakit, kamile, krave, koze, slatkiše, pa i nekretnine. Ako darovi budu odbijeni, ništa od svadbe.
Najpoznatija nekretnina koja je u Marakešu, kako legenda kaže, poklonjena kao svadbeni dar, je velelepna palata Bahija, koju je u drugoj polovini 19. veka počeo da gradi Si Musa, bivši rob, koji se popeo visoko na društvenoj lestvici i postao veliki vezir sultana. Palatu je započeo, a njegov sin, Ba Ahmed Ibn Musa, takođe veliki vezir, proširio i dovršio, kako bi osvojio srce lepe Bahije, pa je po njoj i dobila ime.
Ba Ahmed nije bio baš naočit. Bio je nizak, debeo i dežmekast. Palata je i zidana bez sprata, samo na jednom nivou, kako ne bi morao da se penje uz stepenice.
Prethodni pokloni potencijalnoj mladi bili su odbijeni, pa je mladoženja rešio da odreši kesu. I uspelo mu je.
U palatu je posle smestio još tri žene i 24 konkubine.
Коментари