Pre četiri veka, Temišvar je Evliju Čelebiju podsetio na kornjaču u vodi

Kombi firme „Gea Tours“ nas je pokupio na periferijskoj benzinskoj pumpi do koje smo stigli taksijem. Sredovečni taksista je, saznavši da putujemo u Temišvar, rekao da idemo u najlepši grad na svetu – tamo je živeo 18 godina. Jede se živ što se vratio u Srbiju. Superlative koje upotrebljava u opisu grada pripisujem sentimentalnosti s kojom zrelost posmatra mladost.

Tih osamdesetak kilometara između dva grada nepremostiva su prepreka za srpske autobuse i vozove – ne postoji ni jedna redovna prekogranična linija između dva banatska grada. Kombi je kasnio sat i po. Vozač kombija, hiperaktivni plavokosi mladić sa tetovažama na nadlakticama, slušao je do iznemoglosti treš metal – tvrdometalni bendovi iz moje mladosti za njih zvuče kao šlageri. Na graničnom prelazu na kojem je vladala atmosfera meksičkog pograničnog sela iz vesterna vozač je pokupio naše pasoše i dao ih rumunskom policajcu. Kada mu je čuvar rumunske granice klimnuo glavom, što je bio znak da je provera završena, vozač je stisnuo papučicu za gas i pojačao torturu svojom muzikom. Posle pet minuta neko od nas je s nevericom izgovorio: „Majstore, a naši pasoši?" Trebalo je vidite vozačev razliven pogled. Zakočio je i taman hteo da okrene na praznom putu, kada se u ravnici pojavi plava rotacija. Rumunski policajac mu je bez reči pružio naše putne isprave i odmahnuo glavom.

U hostelu u kojem smo se smestili dočekao nas je Florentin-Aleksandru Popa crnomanjasti namrgođeni gazda. Zašto nismo javili da kasnimo. I kakav je to način. Kada sam mu rekao da nemamo u Rumuniji internet te da je kašnjenje stvar neodgovornog prevoznika, a naročito kada smo naglasili da još nigde na putovanjima nismo naišli na tako srdačan prijem, promenio je ploču.

Sutradan ćemo ćaskati na doručku uz kafu i rakiju, a na dan odlaska će nam pokloniti flašicu rumunske šljivovice.

Pričao nam je kako je bio na koncertima Bregovića i Bajage u Temišvaru, letovao je više puta u Budvi i voli Beograd. Preporučio nam je nekoliko dobrih kafana. Sudeći po Florentinu, skoro da nema mentalitetne razlike između Srba i Rumuna.

Heroj na štakama

Tog dana je Temišvar stenjao na 33 stepena u hladu. Ipak smo odlučili da pođemo do centra, udaljenog petnaestak minuta hoda. Odmorili smo se kod jednog spomenika.
Statua „Pobednik" je fascinantna bronzana skulptura koja, za razliku od istorijskih kič-poza junaka, predstavlja heroja sa invalidskom štakom i slomljenim mačem. Iza njega je na betonskom zidu ispisano "Eroii nu mor niciodată" – heroji ne umiru nikada.

Autor je Konstantin Popović, vajar iz Bukurešta, koji imao isto prezime kao srpski teolozi iz Bukovine, gde je u Černovcima od 1890. radila pravoslavna bogoslovija. Ovaj Popović je svoj spomenik bolnoj pobedi nad Čaušeskuovim režimom vizuelno oslonio na satirične i pacifističke radove Žorža Grosa. Vajar je umro 1995., nekoliko godina nakon postavljanja skulpture i ostavio mene da, dolazeći Bulevarom Take Joneskua prema centru, svaki dan zastajkujem pred njegovim delom i razmišljam o istoriji koja pomera prezimena između naroda i donosi pobede, često bolne, a još češće izneverene.

Čelebijinim tragom

Prvo što čovek ugleda na prilazu centru je veliki kružni tok sa fontanom. Bastion Marije Terezije nalazi se levo od njega. Od devet petougaonih isturenih utvrđenja, koja su u 18. veku nastala kao deo gradskog bedema, samo je ovo ostalo. Budući da je Temišvar ove godine evropska prestonica kulture, zidine od cigle su doterane, u njemu su sada fini kafei i galerije.

Istorijski izvori nam govore o izgledu gradskih bedema pre pobede Austrijanaca nad Turcima. Čuveni osmanski putopisac Evlija Čelebija je 1660. ostavio zapis u kojem se kaže:

„Temišvar leži u močvarama reke Tamiš, kao kornjača u vodi. Četiri velika bastiona su njene noge, a unutrašnja tvrđava je glava. Ona je petougaona“. Mada je precizan, jer govori o močvarama a ne o reci, Čelebija doprinosi zabuni. Tamiš po kojem je grad dobio ime protiče petnaestak kilometara istočno od njega. Turski putopisac navodi da su bedemi od hrastovih stabala, povezanih pletenim prućem, zamalterisani i okrečeni u belo. Čelebija spominje devet muzičkih kapela, 200 topova te da čovek, hodajući bedemom, može obići celi krug za sat vremena. Samo 56 godina posle Čelebijine posete Temišvaru, grad je 1716. u habzburškim rukama. Umesto starih bedema nastaju novi sa bastionima od cigle. Ali put obilaska grada Čelebijinim stopama ostaje isti. Prolazimo kroz austrijsku tvrđavu i nekadašnjim gradskim zidinama, sada bulevarima, koji su u obliku prstena, po uzoru na Beč, obujmili grad krećemo prema Trgu pobede.

Trg pobede

Usput svratimo do pivnice koju nam je Florentin preporučio – Curtea Berarilor. Pivska bašta unutrašnjeg dvorišta okružena zidovima od cigle, a unutra atmosfera pravog pivskog podruma i – nefiltrirano pivo vrhunskog kvaliteta. To će se u Temišvaru ponoviti više puta. Ovdašnja piva polako izbijaju na evropski vrh.

Lepo rashlađeni prošetamo do Trga pobede. Sa jedne strane je karakteristična zgrada Temišvarske opere. Jedinstvena je u Evropi po tome što pored rumunske opere i pozorišta ima još i mađarsku i nemačku binu. Višejezična umetnička zgrada odražava duh grada.

Najpre je 1875. izgrađena u renesansnom stilu, ali je tridesetih godina prošlog veka dograđena – na fasadi je arhitekta Duilju Marku, pod uticajem Musolinijevih građevina, podigao neku vrstu neovizantijske trijumfalne kapije. Za vreme pobune protiv Čaušeskua, revolucionari su okupljenom narodu govorili sa balkona. Tu su ubijeni prvi demonstranti. U Temišvaru je sve počelo, a Temišvarska deklaracija je prvi dokument o osnivanju demokratske Rumunije. Ne treba da čudi što je hibridna građevina simbol grada.

Kada se čovek okrene i pogleda niz trg, shvatiće da se zapravo radi o raskošnom bulevaru sa kojeg je proteran saobraćaj. Omeđen je sa obe strane reprezentativnim višespratnicama. Na samom kraju je Rumunska saborna crkva koja je izgrađena 1940. Izuzetno neobična građevina koja ima vizantijske elemente, ali i stilske osobenosti moldavskih manastira, iznutra je takođe jedna od najzanimljivijih pravoslavnih crkava u kojima sam bio.

Tačno na sredini između Opere i Saborne crkve na jednom stubu rimska vučica doji Romula i Rema, mitske osnivače Rima. Musolini je poklonio vučicu Temišvaru 1926.

Tu su dvori Sibinjanin Janka…

Odmah do Trga pobede nalazi se Dvorac Hunjadi. Danas je u njemu smešten Muzej Banata. Retko koje mesto priča istoriju grada kao ovo. Banat je video mnoge vojske i gospodare. Pre dvadesetak vekova Dačane je pokorio rimski car Trajan. Slede Vandali, Goti, Gepidi, Sarmati, Konstantin Veliki, Huni. I tu nije kraj. Dva avarska veka, potom Kipčaci i Pečenezi pridošli iz azijskih stepa. Nakratko je gospodar bio Karl Veliki, u ravnicu se doseljavaju Vlasi, Bugari, potom Mađari. Pretpostavlja se da je avarska tvrđava bila na mestu zgrade Opere. Mongoli pustoše Banat, mađarski kralj poziva nemačke koloniste u pustu zemlju. Prvom polovinom 15. veka Temišvar beleži provalu bosanskog bega na čelu osmanske vojske u Banat. Ovamo se sa juga povlače Srbi. Tih decenija slavu je stekao Janoš Hunjadi, navodno vanbračni sin mađarskog kralja i vlaške plemkinje, koji je u srpsku narodnu poeziju ušao kao Sibinjanin Janko. Tri naroda – Srbi, Mađari i Rumuni smatraju da je njihovog porekla. Jedno je ipak jasno – njegov sin će ući u istoriju kao mađarski kralj Matija Korvin. Kako god, ovaj velikaš je stolovao u Temišvaru i Beogradu. Posle zemljotresa je 1447. obnovio palatu mađarskih kraljeva izgrađenu 1315. Ta građevina se danas zove Hunjadijev dvorac i najstarija je u Temišvaru. Nakon što su Osmanlije osvojile Temišvar 1552. dvorac je 162 godine bio sedište temišvarskog paše. Zgrada je u ratovima više puta rušena, pa obnavljana.

Sa bočne strane se nalazi spomenik žrtvama u rumunskoj revoluciji 1989. koja je počela u Temišvaru. Tako se dva krvava vremena u rasponu od pet vekova skoro fizički dodiruju. Kao na palimpsestu, na mojoj fotografiji sećanje na žrtve poslednjih dana Čaušeskuovog režima ispisano je preko arhitekture italijanskog majstora kojeg je davno angažovao Hunjadi.

Erdeljski Beograd

Vratimo se do Opere, prođemo kroz najpoznatiju gradsku pešačku ulicu. Zove se Alba Julija po gradu koji su Srbi zvali Erdeljski Beograd. Glavni grad Transilvanije im je pružio utočište posle neuspelog ustanka protiv Turaka 1594.

Tako simpatična ulica sa raznobojnim kišobranima koji je pokrivaju imenom ukazuje na burnu istoriju. Uostalom, mnogo je takvih mesta u Temišvaru.

Prođemo i preko Trga slobode, koji je u austrougarska vremena bio Paradni trg na kojem su se vršile garnizonske smotre. Na njemu je Stara većnica iz 18. veka. Pre nekoliko godina posekli su staro drveće i zasadili novo. Počeli su da na trgu prave veliku binu i ređaju stolice.

Ovde u samom srcu grada tokom godine se rado izvodi muzika – od džeza preko klasike do roka. Za razliku od ostala dva poznata trga u centru, koji su namenjeni pešacima, na ovaj je moguće doći tramvajem.

Sunce zalazi iznad temišvarskih krovova i zvonika. I već se radujemo sledećem danu – probudićemo se u gradu koji se Čelebiji bio nalik na kornjaču. Osmanlijama je trebalo sat vremena da obiđu krug oko grada, a nam celi dan.

Iza Trga ujedinjenja kod katoličke katedrale zavirimo u jedan lokal. Dvorište pretvoreno u baštu izgleda baš onako kakvim smo ga priželjkivali. I sam naziv – „Pijani pacov“ (Drunken rat) obećava mnogo.

Ranije sam na internetu video da hvale zanatsko pivo i atmosferu. Mrtvi umorni, odolevamo iskušenju da sednemo. Čekaju nas još dva temišvarska dana.

Odlazimo u hostel da proćaskamo sa Florentinom i da se ispružimo, nadajući se da će vrelina popustiti. Na leđima te kornjače otkrićemo još mnogo toga, ali o tome ću sledeći put. Dolaze snovi prožeti rumunskim rečenicama sa komšijinog balkona. Zvuče kao italijanski u sočnom balkanskom duru .