Beč – razmetljiva svetska prestonica koja je ostala bez carstva

Mada sam nekoliko puta sletao na ovaj isti aerodrom, nikada nisam ušao u grad iz tog pravca. Letovi su redom bili proputovanja, a kada bih namerio baš u Beč, dolazio bih najčešće vozom.

Prvi put je to bilo 1988. Tada sam došao autobusom do Klagenfurta i usred noći jedva pronašao železničku stanicu. Dremuckao sam u vozu za Beč i nestrpljivo očekivao Vijenu – onu iz Štulićeve pesme, iz Brohovih eseja, iz Frojdovih košmara. Beč mi se, kao i hiljadama Jugoslovena pre mene, pokazao nervoznim i užurbanim licem jutarnjeg Vestbanhofa – Zapadne železničke stanice. Valuta je bila šiling. Taksista je govorio jezik koji se tada zvao srpskohrvatski.

Ostao sam u Beču nekoliko dana, u gastarbajterskom kraju iza Železničke stanice. Moje suočavanje sa bečkom reprezentativnom kulturom desilo se u zoru jednog tmurnog jesenjeg dana. Zećir, crnogorski Albanac, s kojim sam već treću noć pio žestinu po emigrantskim jazbinama, zaustavio je taksistu pored „Stuba kuge“. Stao je ispod njega i počeo da mu zapišava podnožje. Taksista i ja smo se zgledali.

Kada se Zećir vratio u taksi – meni se činilo da je to bilo najduže mokrenje koje sam do tada video – svi smo osetili olakšanje. Zećir, jer je sebi ispunio životnu želju, a taksista i ja jer se nije pojavila policija.

Tog jutra popio sam svoju prvu crnu kafu sa limunom isceđenim u nju. Zećira više nikad nisam video. Ali u Beč sam opet dolazio. 

Italijan kao prvo lice Beča

Na bečkom aerodromu imao sam dva sata – sleteo sam iz Kelna u podne, a saputnica kojoj ću govoriti „vidi ono“ i „stani tu da te slikam“ stići će po podne letom iz Niša. Velegradski aerodromi najčešće liče jedan na drugi, pa kada vidite jedan kao da ste ih videli sve.

Ono po čemu je Beč ispao poseban desilo se za pultom usred aerodromske zgrade. Obično na takvim mestima prodaju polise osiguranja, nude besplatne kreditne kartice koje vode u dužničko ropstvo – razvijeni kapitalistički cirkus. Ovaj put nije bilo tako.

Simpatičan crnomanjasti tip je nudio ulaznice svetski poznatog bečkog Muzičkog udruženja. Koncert posvećen Mocartu i njegovoj bečkoj deceniji – u Zlatnoj sali Udruženja. Pošto je tog vikenda vremenska prognoza bila nemilosrdna predviđajući kišu, prišao sam i raspitao se.

„Odakle si“, upitao me je prodavac muzičkog bleštavila. Kada je dobio odgovor, oči su mu zacaklile. Kaže, zove se Mario, hoće da mi pokaže nešto. I u svom mobilnom traži jednu fotku. Sa ekrana me gledaju – zagrljeni – Mario i pokojni Siniša Mihajlović.

„Veliki čovek, veliki fudbaler“, kaže mi Mario. „Ovo je pre dvadeset godina kada je Siniša bio u Beču. Italijan mi je prodao karte sa popustom i poklonio kompakt-disk sa koncertnim repertoarom. Bio je četvrtak, subotnjem koncertu radovaćemo se dva dana.

Od Glavne stanice do Esterhazijeve odaje

Posle dolaska moje saputnice, ukrcavamo se u voz koji nas odvozi na Glavnu železničku stanicu. Ona je izgrađena tek 2014, prvi put silazim tu. Ne samo da je železnička stanica sa tri podzemna nivoa izrazito funkcionalna već je načičkana restoranima brze hrane, buticima, samoposlugama. Tu čovek može da provede dane i dane, nije mu potreban Beč.

Oko stanice su ultramoderne fasade hotela i stambenih zgrada. Beč pokazuje svoje ovovekovno lice bez kompleksa. Odseli smo u hotelu blizu stanice. Ostavili smo stvari i izjurili u grad.

Naravno, prva stanica nam je bio Štefansdom ili „Štefl“ kako u Beču od milja zovu svoju katedralu. Dovoljno je da se oko uveri da još uvek tu. Polazimo duž ulice Graben, zastajemo kraj istog onog Spomenika kugi koji danas zaliva kiša, a ne Zećir: Gde li je taj čovek sada, pitam se, da li je živ onako sklon piću i razbojničkom ponašanju? Nema vremena za ovakva pitanja.

Leopold Prvi se zakleo da će, ako Gospod otkloni strašnu kugu iz njegovog carskog grada Beča podići stub zahvalnosti. Epidemija kuge je prošla, Leopold je održao reč. Umetnici su se dali na posao. Tako usred Beča vekovima stoji barokna piramida od oblaka i anđela koja podseća na strašnu godinu 1679. u kojoj je kuga odnela 12.000 života.

Prva svetla se pale. Cunjamo uličicama u centru diveći se reprezentativnim fasadama. Vreme je da obezbedimo večeru. Na jednom ćošku privuče nam pažnju ulaz u Esterhazijevu odaju – predvorje istoimenog vinskog podruma. Jedan sto kao da čeka baš nas. Na programu je originalna bečka šnicla, sa odličnim austrijskom belim vinom. Na kraju, da upotpunimo kliše, naručimo i štrudlu sa jabukama i prelivom od vanile.

Ovaj restoran nije uzalud dobro ocenjen na kulinarskim platformama. Ali glad u centru Beča ima svoju cenu. Pomalo izvan idiličnog konteksta, na tabli u dnu odaje kredom je ispisana izreka Vilija Branta iz 1981: „Mir nije sve, ali bez mira sve je ništa“.

Melanholija poražene volje

Naredno jutro nam je donelo mnogo vetra i kiše. Odlučili smo da procunjamo šoping centrom iznad stanice metroa Wien Mitte The Mall. Na ulazu je gužva. Svi se drže svoje desne strane, da se nekako mimoiđu. Osim jedne dame koja se levom stranom probija laktovima.

Okrenem se da je osmotrim, a ona mi na našem višeimenom maternjem jeziku kaže: „Šta je?“ Bečka gastarbajterska škola. Sve je kao nekad. To je bio neki ženski Zećir.

U prizemlju dve dame kostimirane kao figure iz epohe Gavrila Principa sprovode marketinšku akciju za ne znam ni ja šta. Beč ume da unovči svoju habzburšku nostalgiju. Pojeli smo sitnicu u odličnom azijskom restoranu i krenuli u dalje osvajanje Beča.

Odlazimo do Hofburga – nekadašnje centrale habzburške moći. Iako kišica još uvek prska, čete turista se vrzmaju unaokolo. Monumentalne građevine na Heldenplacu u Beču ne isijavaju više volju za vlašću nad što većim komadom poznatog sveta, već melanholiju te poražene volje.

Od svih mogućih bečkih ponuda za muzeje – a ima ih neverovatan broj – odlučili smo da posetimo Prunksalu – razmetljivu salu Austrijske nacionalne biblioteke. Nije bilo reda za čekanje pred biletarnicom.

Stepenice uz koje se penjemo jesu građene za večnost, široke i stamene, ali ipak ne nagoveštavaju ono što zapljusne čoveka kada uđe kroz ogromna vrata na spratu. Ovaj prizor je praznik za oči jedne bibliotekarke i jednog pisca. Katedrala knjige. Hram posvećen znanju i umetnosti. Ne mogu da ne osetim divljenje prema civilizaciji koja je svojim knjigama posvetila ovakve odaje. 

Po carskom nalogu su u 18. veku barokni neimari Fišer fon Gerlah Stariji i njegov sin uobličili ovaj prostor. Veličanje Karla Petog, poslednjeg direktnog muškog naslednika Habzburga barokni slikar Danijel Gran obavio je uz dužnu pompu na svodu impresivnog zdanja.

Mramorni parovi stubova, regali za knjige od orahovine visoki kao kuće. Na njima je smešteno 200.000 knjiga štampanih između 1501. i 1850. Knjige su sortirane po jednostavnom principu – u prvom delu su one koje se tematski mogu povezati sa ratom, u drugom one koje su čeda mira. Među njima je i 15.000 knjiga najpoznatijeg habzburškog generala Eugena Savojskog.

Kafehaus – mit i zamka za lakoverne

Kafana kao svetsko kulturno nasleđe? Kafehaus bečkog kova ili bečka kafana ima tu laskavu titulu. Kažu da su džakovi kafe koje je ostavila poražena osmanska vojska posle neuspele opsade Beča označili početak kulture ispijanja kafe u katoličkoj Evropi. Mnogi nisu znali šta da rade sa tim čudnim zrnevljem. Jedan Jermenin je znao.

Bečke hronike beleže njegovo ime kao Johanes Diodato, zapravo je rođen u Carigradu kao Ovanes Astvacatur. On je za svoje kurirske, diplomatske, a neki kažu i špijunske zasluge od cara Leopolda dobio dvodecenijski monopol na uvoz kafe u Beč. Ovanes 1685. otvara prvu bečku kafanu.

Od tada bečke kafane nastaju i nestaju, a one koje su preživele prošli burni vek, dospele su na listu zaštićenih kulturnih dobara. „Central“ od ranog jutra opsedaju turisti, formirajući red pred vratima kao da je nešto besplatno. Bio sam tu pre dvadesetak godina, tada nije bilo gužve, livrejisani konobari su hodali unaokolo kao da su prestolonaslednici lično, a kafa je bila prosečna i skupa. Ambijent jeste filmski, ali to nije dovoljno da nas natera na čekanje po kišici.

Više sreće imali smo u Kafeu „Saher“, u prizemlju istoimenog hotela, odmah iza Bečke opere. Nije padala kiša, a čekali smo samo dvadesetak minuta.

Knez Meternih je 1832. očekivao veoma ugledne goste. Hteo je da im ugodi posebnim slatkišem. Šef njegove kneževske kuhinje se iznenada razboleo, pa je šesnaestogodišnji šegrt po imenu Franc Zaher preuzeo zadatak i – ušao u istoriju. Kreirao je čuvenu Sachertorte. Sada sedimo u kafeu hotela koji je otvorio Zaherov sin, u samoj srži mita o jednom slatkišu. 

Bečki „melanž“ je bio prosečan, kao i čuvena torta koju, kažu, naručuju čak iz Amerike. Snaga mitskog mišljenja je u globalizovanom svetu totalne ekonomije dobar prodajni argument. Enterijer je kitnjast, bečki – daleko od svake ideje skromnosti.

Jednom smo za svog boravka u Beču doručkovali u Kafeu „Goldeg“ – „Zlatni ćošak“ u Argentinskoj ulici. I on je na popisu značajnih kafea u Beču. Rezervisali smo i dobili nešto poput magareće klupe. Doručak nije bio loš, šefica sale je prema konobaricama bila oštra poput Helge iz serije 'Alo, 'alo, mnogo tamnog drveta, velikih lustera i visokih prozora.

Kafe „Riter“ odmah do jedne od glavnih ulica za šoping – Marijahilferštrase – bio je jednog popodneva takođe pun, ali smo imali sreće i za stočićem kod vrata koji je baš u tom trenutku bio slobodan, proveli smo ceo sat. Možda bismo ostali i duže, da dva stola dalje nije sedeo neki naš čovek, galamdžija ili vikend-pijanica, koji je tolikim decibelima istiskivao svoje nesuvisle verbalne izlučevine, da smo na kraju pobegli na kišu.

Marijahilferštrase – susret sa prošlošću

Nad jednom od glavnih bečkih ulica počelo je da se razvedrava. Šetajući duž nje  zavirujemo u poneki izlog, ulazimo tu i tamo u radnje koje su iste kao u bilo kojem evropskom velegradu. Nailazimo na protestnu povorku usmerenu protiv rata i pedofila. Potom, u blizini Vestbanhofa kurdski komunisti traže oslobođenje Odželana, svog vođe koji robija u Turskoj.

Iz čiste radoznalosti odem i do zgrade stare železničke stanice, pokušavajući da se setim šta sam osećao kada sam je prvi put video krajem osamdesetih godina prošlog veka. Ali uzalud, vreme je ponekad nemilosrdan sunđer, a naše pamćenje uglavnom tanko ispisano kredom.

Vraćamo se istom ulicom prema centru. Po preporuci sa interneta svraćamo u restoran „Šteman“. To će biti najbolje gastronomsko iskustvo ovog boravka u Beču. Klasična srednjoevropska kuhinja ovde ima svog dostojnog predstavnika – ako Srednju Evropu ne shvatimo kao ideologiju sa jedne, ili kao čisto meteorološki pojam, sa druge strane, već kao živo kulinarsko nasleđe pokojnog carstva.

Inače, u bečkim restoranima i kafanama čovek ne bi trebalo da dođe u iskušenje da pita konobara šta je bolje. Jer „bolje“ je uvek skuplje. Tako nam je u inače solidnom restoranu „Bemervald“ konobar preporučio da ne uzmemo ogromnu bečku šniclu pa da je delimo, kada možemo dobiti dve male šnicle. Ista količina mesa. Ali nekoliko evra skuplje, kako se ispostavilo.

Inače, drug iz Tuzle mi šalje link sa člankom u kojem se navodi nekoliko adresa najboljih bečkih ćevabdžija. Zahvalio sam mu, ali mislim da su ćevapi u Beču isto što i suši u Beogradu. Jedu ih ponekad oni koji žive u tim gradovima. Jer im je egzotično. Ili su nostalgični. Pošto se sa srednjoevropske turneje vraćamo na Balkan, nemam želju da za roštiljsko meso iz druge ruke platim tri do četiri puta više u odnosu na original.

Bečki Mocart

Pre koncerta, u subotnje kasno popodne obilazimo Karlovu crkvu, „bečku Aja Sofiju“. Jedino što me zaista podsetilo na najslavniju carigradsku bogomolju jesu dva zvonika koji podsećaju na minarete. S tim što su minareti uz Aja Sofiju nastali tek kada su Turci zauzeli Carigrad, skoro hiljadu godina posle podizanja crkve.

Čekam pred crkvom neko vreme da raščistim sa sobom, da li  ovo arhitektonsko „oneobičavanje“ slavnog predloška u meni izaziva divljenje ili me tera na ironičan osmeh. Verovatno se te dve stvari pred Karlovom crkvom ne mogu razdvojiti.

Na raskošnim bečkim bulevarima – Ring je oznaka za njihov prsten oko starogradskog jezgra – od zgrade Opere do moćnih hotela kao što je „Imperijal“, sve je urađeno za nekoliko spratova više nego što je stvarna mera današnje Austrije. To je Beč – glavni grad svetskog carstva koje je poput mora iscurilo kroz istorijska sita, da bi ostavilo svoje faraonske građevine austrijskoj Republici.

I sama zgrada Udruženja prijatelja muzike spada u taj niz. Još spolja pokazuje čoveku koliko je mali spram ideje velike muzike. Penjemo se stotinama stepenica do galerije i pred nama se otvori prostor koncertne dvorane – Goldener Saal – Zlatne sale. Zašto zlatne, vidi se iz pripadne dekoracije.

I mi se ovom posetom upisujemo u niz pokolenja ljubitelja muzike koji od 1870. hrle na koncerte u najbolju koncertnu salu sveta. Teofil Hanzen je svoju besmrtnu slavu među muzičarima stekao upravo kao arhitekta koncertnog zdanja Muzičkog udruženja.

Ovom Dancu koji je gradio po Atini i Veneciji i u pravo vreme došao u Beč – kada su srušene zidine oko grada i počeli da nastaju bulevari sa velelepnim građevinama – nije na raspolaganju bila nauka o zvuku. Tehnologija merenja je nastala tek kasnije.

On je morao da se osloni na intuiciju. I ona ga je upisala u genije stvaranja prostora u kojem zvuk živi najduže. Reverberacija je vreme koje prođe dok zvuk prosečne jačine, nakon prestanka zvučnog izvora, postane nečujan. U Zlatnoj sali to vreme iznosi dve sekunde.

Uzdah upućen Beču

Muzičari izlaze na binu u kostimima iz Mocartovog vremena, bele perike i bele dokolenice. Akustika je odlična. Razigrane Mocartove note – od Male noćne muzike preko Turskog marša do operskih arija – najviše aplauza je dobio duet iz Čarobne frule – zaista svedoče i o umeću bečkih muzičara i o bezvremenosti te muzike.

Na kraju – kao kompromis sa očekivanjima turista iz celog sveta – orkestar svira Na lepom plavom Dunavu Štrausa Mlađeg i – Marš Radecki Štrausa Starijeg.

Ovaj marš je uz ritmično udaranje dlanom o dlan cele dvorane mene vratio u detinjstvo – u prvojanuarska jutra u kojima je na jugoslovenskoj televiziji uživo iz Beča – upravo iz ove dvorane – emitovan Novogodišnji koncert Bečke filharmonije. Majka je za vreme koncerta prožetog delima muzičkog klana Štraus uzdisala, jer ju je ta muzika podsećala na njenu majku koja je kao rođena Zagrepčanka iz dobre kuće obožavala Štrausove valcere.

A naš uzdah ove aprilske noći godine 2023. jeste tek tihi protest zbog toga što se prebrzo završavaju i koncert i naš boravak u Beču.