Tirana, novo lice prestonice Envera Hodže

Sa kamenim mostom iz otomanskog perioda, italijanskim vilama, komunističkim građevinama, najsavremenije uređenim trgovima, novim velelepnim verskim objektima, ali i stambeno poslovnim i trgovačkim centrima, biciklističkim stazama, poslednjih godina Tirana postaje sve zanimljivija destinacija turista svih krajeva sveta.

U kom god hotelu ili apartmanu da ste odseli u užem, ili širem delu grada uvek ćete biti nedaleko od jednog od dva glavna trga u Tirani, Skenderbegu ili Majke Tereze. Spaja ih široki Bulevar „Mučenika nacije“ duž koga su smeštene zgrade u kojima se nalaze najvažnije državne institucije, mahom izgrađene kada i sam bulevar, krajem tridesetih godina prošlog veka, u vreme italijanske okupacije Albanije. Ta dva trga danas su centar kulturnih, privrednih, društvenih, ali i političkih zbivanja u Albaniji.

Za obilazak grada, ukoliko krenete s jednog od njih trebaće vam ne više od dva sata računajući da sednete negde i popijete piće. Trg Majke Tereze okružuje nekolicina fakulteta, zgrada Rektorata, Arheološki muzej, Univerzitet umetnosti s koncertnom salom, ulaz u veliki gradski park, kao i nedavno otvoren stadion ER Albanije koji je zbog velikog broja kafića, restorana i prodavnica elitnih robnih marki, postao mesto okupljanja mladih ne samo tokom dana, već i večeri.

S glavnim bulevarom i trgom Majke Tereze, povezan je dvorištem Arheološkog muzeja nazvanim „Trg Italija“. Kada odatle krenete bulevarom prema Skenderbegovom trgu, s leve strane nailazite na zgradu Predsedništva koja je sazidana na mestu gde je nekada bila crkva Svetog Prokopija, koju su Italijani srušili zarad izgradnje Bulevara 1939. godine.

Preko puta nje nalazi se „Palata e Kongresave“, (čitaj Centar Sava) komunističko zdanje iz perioda vladavine Envera Hodže u kojoj su se održavali sastanci i Kongresi CK PR (Partija rada). Na istoj strani bulevara, nedaleko od Kongresne palate, posle pada gvozdene zavese Envera Hodže, sredinom devedesetih, sazidan je hotel „Rogner“, koji ubrzo posle otvaranja postaje stecište međunarodnih organizacija, novinara i diplomata, kao i glavno mesto za održavanje konferencija i sastanaka političke elite, što je i danas.

Simboli ideologije, koja je ovu zemlju učinila zatvorenom decenijama, vidljivi su svuda u gradu: Bunkeri, deo Berlinskog zida – Nemački poklon Albaniji, kao i sprava za mučenje iz ozloglašenog zatvora Spač, u koji su zatvorenici odvođeni na težak fizički rad, postavljeni su u parku preko puta hotela da svedoče o teškom vremena kroz koje je zemlja prošla u vreme komunističke ideologije.

U ovom delu centra grada, gde ulica Ismajilja Ćemaljija (političara, premijera zaslužnog za dobijanje albanske nezavisnosti 1912.) seče bulevar, Kraljevina Jugoslavija je 1937. godine kupila plac s namerom da izgradi diplomatsko predstavništvo u Albaniji, ali je ta imovina kasnije konfiskovana i danas se na jednom delu tog placa nalazi zgrada Vlade Albanije. Postupak restitucije je u toku.

Pored je za sazidana Piramida, kao svojevrsni Hodžin mauzolej, koja to nikada nije postala. U toku je njena rekonstrukcija, i u njoj će, prema najavama, biti smešten najsavremeniji centar za informacione tehnologije.

Kada nastavite dalje pređete most preko reke Ljane, koja seče bulevar i deli grad na dva dela, s leve strane dočekuje vas omladinski park „Rinija“, omiljeno mesto okupljanja mladih komunističke Albanije sve do početka devedesetih godina prošlog veka, i preko puta njega prvi i nekada jedini hotel u Tirani „Dajti“, u kome su odsedale strane delegacije prilikom posete Enveru Hodži.

Zatim Nacionalna galerija, glavno mesto kulturnih dešavanja koju krasi umetničko delo japanskog arhitekte popularno nazvano „Klaud“, koji ne možete a da ne primetite. Iza galerije, skriven od očiju javnosti, je dvor kralja Zogua u kome danas živi njegov unuk princ Leka Drugi.   

Odmah pored galerije ulazite u šetačku zonu, „Skadarliju“ Tirane, u kojoj tokom cele godine sve vrvi od turista, a koja je jednim delom povezana sa Skenderbegovim trgom. I tu ste već utrošili 15 minuta, laganom šetnjom prešli oko 1.700 koraka, i stigli odnosno, na samom ste ulazu u Skenderbegov trg gde prvo nailazite na bunker pretvoren u Muzej „Bunkart“, posvećen žrtvama komunističkog režima.

Skenderbegovim trgom, čija je rekonstrukcija završena 2017. godine, za šta je godinu dana kasnije u Barseloni dobio specijalnu nagradu na konkursu za najlepše uređeni javni prostor, i dalje dominira spomenik tom junaku s početka 15. veka. Okružuje ga zeleni pojas od 12 malih parkova i svaki je povezan sa zgradama na njemu, Nacionalnom operom, hotelom „Tirana“, Centralnom bankom, ali i Sahat kulom i Ethem Begovom džamijom iz 1822, 1823. godine, koje se još uvek odupiru zubu vremena i savremenoj arhitekturi grada.

Nama iz Srbije, ali i i onima iz bivših jugoslovenskih republika sa tog trga najviše pažnje privlači zgrada Nacionalnog muzeja, odnosno, mozaik na njemu. Viđali smo ga u kadrovima Dnevnika kada god bi bila objavljena neka vest zvanične Tirane. Mozaik „Albanija“, oštećen u zemljotresu 2019. godine (rekonstrukcija u toku), predstavlja albanski narod kroz vekove, a njegova centralna figura žena u narodnoj nošnji s puškom u jednoj i otvorenom šakom druge ruke, snažnu ženu-borca komunističkog perioda, ujedno simbolizuje i albansko gostoprimstvo.

Paralelnom ulicom s desne strane od Skenderbegovog trga i bulevara, prvo ćete naići na prelepu i najveću u Albaniji pravoslavnu crkvu posvećenu Vaskrsenju Gospodnjem. I ona je, zadnjim delom u kome se nalazi Kulturni centar, jednim od parkova povezana sa samim trgom. U njoj nedeljom i prazncima gotovo da nema mesta za sedenje, a ponekad ni za stajanje. Tokom liturgije sve vreme aktivne su i leva i desna pevnica, pa ona poprima posebnu čar.

Preko puta crkve, u zgradi obrasloj bršljenovima i skrivenoj drvećem, koja je nekada bila sedište Sigurimija, albanske tajne službe, smešten je najmlađi muzej u gradu „Kuća lišća“. U njemu je izloženo oko dve hiljade instrumenata korišćenih za snimanje objekata, praćenje i prisluškivanje građana i diplomatskih predstavnika, među kojima je bila i spruga otpravnika poslova nekadašnje Jugoslavije, koja je sumnjičena za šverc zlata.

Kada iz Muzeja lišća nastavite pravo ulicom, pored Tajvana restorana u centru parka Rinija, stižete u „Blok“, deo grada koji je bio rezervisan isključivo za komunističku elitu, bliske saradnike Envera Hodže i njegovu rezidenciju. Neke od najlepših gradskih vila Bloka, zidane u vreme predratnog perioda, i danas se koriste za potrebe državnog protokola. Nekada zabranjena oblast za običan svet, danas jedan od najposećenijih delova grada. Obiluje luksuznim pabovima, restoranim i kafićima, pa je glavno mesto za noćni  provod.

Ono što ovom gradu daje posebnu čar, gde sve vrvi od života jesu upravo ta mesta načičkana kafićima i restoranima u kojima se pije prvi jutarnji makijato, odlazi na poslovne ručkove i sastanke, ali i u noćni provod. Pomenuli smo stadion ER Albanija, Iš Blok i tom spisku dodajemo Saljijevu ulicu. Naravno taj nadimak nosi jer u njoj živi bivši predsednik i premijer Albanije, a sada lider najveće opozicone stranke DP Salji Beriša. Kada bismo je poredili s nekom od ulica u Beogradu, rekli bi Strahinjića Bana.

Za bolje razgledanje i upoznavanje grada potrebno vam je više vremena, ali i novca. Ukoliko želite da vidite Tiranu s Dajtija do vrha se možete prevesti modernom gondolom kojom vožnja traje dvadestak minuta, i za to ćete platiti 1.160 leka odnosno 10 evra. Cene ulaznica za muzeje kreću se od 400 do 700 leka po osobi. U zavisnosti u kom  delu grada, i koju vrstu kafe pijete, za nju treba izdvojiti između 60 i 110 leka, i isto toliko i za flašicu vode koja se u Tirani ne pije sa česme.

Kada je izbor restorana u pitanju izdvajamo one s tradicionalnom kuhinjom, ali i uslugom na visokom nivou, kao što su „Era“, „Juvenilija“ i „Sofra e arijut“ (Medveđa sofra), kao i riblje restorane poput „Fiš šopa“, „Stil Fiša“ i „Vore“.

Od raznih tradicionalnih jela predlažemo da obavezno probate paču, ili tanjir sveže ribe „krudo“ na albanski način. Ukoliko više preferirate italijansku kuhinju i za vas postoji izbor više poznatih italijanskih picerija od kojih je „Artiđano“ favorit. Različiti su meniji, ali i cene, za ručak ili večeru, uključujući piće, treba da izdvojite od 1.500 do 3.000 leka (od 12 do 25 evra). A da, da ne zaboravimo, slatkiši. Svaka poslastičarnica je neverovatno odlična.

Sporazumeti se u ovom gradu je vrlo lako, jer gotovo da nema Albanca a da ne govori više jezika. Pogotovu mlađe generacije. I nemojte se iznenaditi ako vam se neko obrati upravo na našem jeziku, jer nadomak Tirane postoji jedna, ne tako mala opština Šijak u kojoj žive doseljenici iz Bosne i Hercegovine, a koji su više od veka očuvali jezik, kulturu i tradiciju krajeva iz kojih potiču.

Takođe, u Enverovo vreme programi Radio-televizije Jugoslavije, ko je smeo krijući da gleda i sluša, ovde su bili jedini izlaz u svet, pa se nemojte začuditi ako sretnete Albanca koji vam kaže da obožava Lepu Brenu, Zdravka Čolića, Draganu Mirković, „Crvenu jabuku“, „Azru“, ili vam, kako bi vam pokazao svoje simpatije samo izdeklamuje čuvenu rečenicu Mladena Delića sa fudbalkog meča Bugarska – Jugoslavija 1984. godine „Nema više vremena...Vujović,

Kafići, restorani, bioskop, prodavci sladoleda, suvenira, umetničkih dela, ulični svirači i mnoštvo turista. Ukratko jedina ulica bez saobraćaja u Tirani. Na njenom vrhu s jedne strane nalazi se moderan tržni centar koji nosi ime najstarije albanske feudalne porodice Toptani, a preko puta njega u ostacima stare Tvrđave grad je nedavno otvorio mali bazar u kome sve vrvi kao u košnici i gde vas, ljubazno pozivaju da sednete baš kod njih na kafu jer je najukusnija, probate specijalitete jer su najabolji, ili kupite ručno pravljene od drveta masline suvenire, od koštica nakit, maslina sapune, ulje i čajeve ili kupite filigranski rad po kome su Albanci nadaleko čuveni.

I probali smo, kafa je gde god da sednete odlična, hrana vrlo ukusna, usluga fantastična.
Albanija je godinama važila za destinaciju koju su srpski turisti retko posećivali stavljajući ispred sebe razne predrasude. Međutim, uspostavljanjem konkretnijih bilateralnih odnosa i posetama na najvišem nivou i taj led je počeo da se topi.

Od pre dve godine na albanskoj rivijeri letuje sve veći broj turista iz Srbije, naši državljani kupuju stanove u poznatim turističkim mestima, a kada u potpunosti zaživi inicijativa Otvoreni Balkan, koja omogućava slobodu kretanja i zapopošljavanja, za očekivati je da će mnogi i započeti svoj biznis. U Tirani nekoliko srpskih kompanija već ima svoja predstavništva.

Pa, eto, razloga više da u svoju planove uvrstite Tiranu i albansku rivijeru.