Poljubi vrata i plati, koliko košta da se poseti svetinja

Student je stajao pokunjeno ispred ulaza u čudo planete stvoreno ljudskom rukom, nadahnuto nebom i univerzumom. Hram nad hramovima stajao je za njega nedostupan, a tu, ispred nosa. Ogromna gvozdena kapija između tog nosa i dvorišta velike svetinje činila se studentu veća od kineskog zida, a umilno lice radnice na biletarnici činilo mu se grđim od Hitlerovog.

„Petnaest evra!“, glasila je presuda tog toplog avgustovskog dana 2009. godine. Poređenja radi tih dana student je plaćao povoljno prenoćište dva do tri evra, ulaz u druge muzeje uglavnom nije prelazio 50 centi, a celokupan dnevni budžet iznosio mu je 20 evra.

„Ko mu je kriv, što putuje bez novca“, reći će oni koji imaju dovoljno ili im se preliva, a često im nedostaje znatiželje i spremnosti da bilo šta rizikuju za ljubav prema znanju, putovanja i nova iskustva, pa samim tim nedostaje i razumevanja za ovakvu vrstu rizika i podviga.

Jedan bračni par iz Nemačke ugledao je tog goluždravog dečaka. Shvatili su na prvi pogled o čemu se radi i bez ikakvih reči kupili ulaznicu i pružili mu je u ruke. Možda je tad tom studentu kapnula koja suza sa oka, možda je i njima. Tek nisu razmenili ni imena, ni kontakte; dečak je ushićeno odskakutao, bolje reći otrčao kroz gvozdenu kapiju ka velelepnom hramu.

Čim je ušao zaprepastila su ga visoka banjan drveća čije se beskrajne grane iz velikih visina krošnji spuštaju od visina ka tlu kao neko obrnuto korenje koje povezuje nebo i zemlju. Ubrzo je stigao do velike prostrane staze iznad koje se, kao svetac na prestolu, uzdiže kameni hram. Iz podnožja se čini kao da ogromno kameno zdanje pluta na oblaku, i da je ta ulaznica plaćena ne za ovozemaljsku, već za nebesku posetu. Samo je teško umu da shvati da se čak i odlazak na nebo – naplaćuje u zemaljskim parama!

Čini mi se: Taj goluždravi mladić, taj pokunjeni student, to nisam mogao biti ja! Jer, sada spadam u one koji imaju dovoljno, pa čak i u one kojima se (povremeno) preliva. Moja sopstvena prošlost pričinjava mi se kao jedan od mnogobrojnih paralelnih univerzuma o kojima je pisao Hoking. Tako su moju nekadašnjost i moju sadašnjost učinile dalekim godine, iskustva i mogućnosti koje se namnožiše, o kojima taj dečak nije mogao da sanja. Jedino što nas dvojicu sada povezuje jeste tuga pretočena u gorak ukus likera koji mi se pojavi u grlu kad god se setim ogromne gvozdene kapije, te zlokobne metalne zavese čije zastiranje košta ogromnih 15 evra. Kapije veće od života.

Nepravda je svetsku kulturnu baštinu ograničiti samo na one koji imaju dovoljno

Mene i tog dečaka vezuje još i empatija koja sad zauvek tinja u duši, svest da je velika nepravda svetsku kulturnu baštinu ograničiti samo na one koji imaju dovoljno, na one kojima se preliva. Jer, taj skromni student žedan znanja, iskustva, žedan da se napije snage i lepote hrama nad hramovima svojim čistim srcem više je zaslužio da oseti i da vidi čudo nad čudima, nego ovaj, već pomalo matori i prevejani odrasli drtina sa mnoštvom titula i nagrada koji sad olako dolazi pred gvozdena vrata, čiji je novčanik učinio da se njihova veličina smanji na gotovo neprimetnu kapijicu, a da se plaćanje svake ulaznice, ma koliko da košta, sad olako podrazumeva.

„Mislio sam da je cena barem 45“, pomislih, iznenađen što ulaznica za strance sada košta „samo“ 25 dolara. A onda me rezbarije na kapiji podsetiše na sopstveni paralelni univerzum. Kao da gledam nekog stranca, pred očima ugledah sebe kako kao dečak tužno stojim pred ovim istim vratima. Obli me tuga. Možda i danas neki mladić iz ko zna kog dela sveta tako stoji negde u blizini ovih vrata praznih džepova a velikih želja i snova. U hordi nas koji imaju dovoljno, kojima se preliva, možda niko neće obratiti pažnju na njegov izraz lica, na njegov problem nad problemima pred kapijom nad kapijama koja stoji između njega i hrama nad hramovima?

Indonežanski ministar Luhut Panđaitan upravo je predložio da se cena ulaznice podigne sa 25 dolara na 100 dolara za strance, a sa pet na 50 dolara za meštane. Kada se podigla bura, objasnili su da se to odnosi na ulazak u sam hram, dok će cena šetnje po dvorištu ukrug oko hrama ostati istovetna.

Koliko košta da se poseti svetinja, pitanje je svagda aktuelno u današnjem svetu. Najviše sam do sada platio za ulazak u Sagrada familiju, pedeset evra. Kao stručnjaka za muzeje iz Beograda, kao počasnog predsednika Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“, indonežanski novinari su odlučili da u podnožju Borobudura baš mene pitaju šta mislim o podizanju cene na 100, tj. 50 dolara. Doživeo sam to kao ispunjenje kosmičke pravde, kao način da saopštim Indonežanima i svetu ono što mislim. I rekao sam, bez pardona:

„Da li je pošteno da najlepše čudo planete postoji samo za bogataše? Ako želite da hram zaštitite, to se ne radi tako, postoje drugi načini! Od 270 miliona stanovnika, da li mislite da i pola miliona Vaših sugrađana može da plati 50 dolara? Da li će ministar i njegova porodica plaćati ulaz svaki put kada ovde dođu? Zar je Vaša država toliko siromašna, da joj je baš ovaj novac najvažniji?“, samo su neke od rečenica koje sam izgovorio u dahu, ozlojeđen i ljut na one koji prisvajaju svetska čuda kao da su njihove lične krave muzare.

Kažu da su moji nastupi bili toliko upečatljivi i gledani, da su ih videli i čelnici indonežanske vlade i da nije nemoguće da su i oni, uz sveopšte negodovanje stanovništva, doprineli da predsednik Indonezije, Džoko Vidodo, odluči da stavi rampu na ovu suludu odluku.

Kada sam ovde prvi put dolazio posetiocima je bilo dozvoljeno da uđu na prvih nekoliko terasa hrama, i da se njima prošetaju. Ne baš do samog vrha, ali sasvim dovoljno da u velikim zvonima od vulkanskog kamena sa čipkastim rupicama pogledaju izvajana tela Bude i da osete duhovnu i estetsku snagu velelepne strukture prepune budističke filozofije ugrađene u kamen rezbarskim umećem starih majstora.

Koraci turista neumitno, atom po atom, tanje stari vulkanski kamen

Ovo mesto hodočašća odavno je zatvoreno za javnost, moguće je samo, za 25 dolara, prošetati se njegovim podnožjem i hram posmatrati sa strane. I to je nezaboravno iskustvo, i to je napajanje sa svetog izvora, ali nije isto. Zabrana je usledila pošto broj turista neprekidno raste, a njihovi koraci neumitno, atom po atom, tanje stari vulkanski kamen. „Kao da je od pene, tako se pod hordom cokula topi naša svetinja“, priča mi jedan od vodiča. Pojedine stepenice su već toliko istanjene da bi uskoro pod koracima potpuno nestale, pretvorile se u najsitniji prah raznet sa cipelama turista na sve krajeve sveta.

Bezobraznici, neposlušnici i zaljubljeni ispisivali su svoja imena po hiljadugodišnjim zidovima, rizikujući ogromne kazne. Svuda su znaci da će svako namerno oštećenje kulturnog dobra biti plaćeno najmanje 33.000 evra, a možda čak 333.000 evra, te najmanje sa godinu dana, a najviše sa petnaest godina robije. Poželeh da takva pravila uvedemo i u Srbiji.

„Šta ti ljubav i ludost znaju šta je robija, a još manje šta je 300.000 evrića“, kaže mi čuvar, aludirajući na to da ni ovako drakonske kazne nisu uspele da nateraju zaljubljene parove iz drugih krajeva planete da baš ovde na hramu urezuju svoja imena i srca probodena strelama. Šta ti je ljubav, šta ti je čovek! Daleko bolje od kazni funkcionišu kletve i verovanja, pa vodiči sada imaju zadatak da svima pričaju kako nesreća, a naročito ljubavne nezgode prate svakog ko je bilo šta napisao na zidu Borobudura.

Pa ipak, drakonska upozorenja blede kada se zna da je muslimanski ekstremista koji se drznuo da na ovu svetinju 1985. godine baci čak devet bombi, bio pomilovan posle jedva devet godina provedenih u zatvoru. Posebno je pitanje islamskog fundamentalizma i kako sa njim izaći na kraj. Odgovor nemam, ali znam da za urušavanje identiteta celog čovečanstva, što jeste napad na svetsku kulturnu baštinu, kazne trebaju i moraju biti drakonske i bez pomilovanja.

Šta je rešenje?

Pa ipak, na sve ove probleme rešenje nikako ne može biti u potpunom zatvaranju hrama, još manje u ceni koja bi ulaz u ovo sveto mesto učinilo jednom od najskupljih turističkih atrakcija na svetu. Postoje mere bezbednosti, postoje drvene stepenice koje se mogu uraditi preko kamenih, postoji nadzor i mnoštvo drugih metoda, već oprobanih širom sveta.

Svetinja i centar duhovnosti i umetnosti, mesto hodočašća i to ne samo budista, mesto kulturne baštine koja pripada svakom čoveku, čak svakom biću planete, ne može se samo svesti na puku turističku atrakciju, ti samo za one sa dubokim džepom!

Mora se pronaći način da svi koji žele to mesto posete, a da svetinja bude zaštićena. Bolno je reći, ali čak i plaćanje suludo visoke sume novca bolje je od potpunog zatvaranja, što je faktički slučaj već godinama. Jer hodati oko Borobudura nikako nije isto kao pogledati izbliza u lice Bude isklesano pre 1200 godina svetom neimarskom dušom drevnih verom nadahnutih a veštinom obdarenih graditelja.

Pitanje cene ulaznice, kao i problem zaštite kulturnog dobra pred najezdama turista, to su goruća pitanja budućnosti širom planete. U Indoneziji je napravljen skandal sa razlogom, ali to čeka i mnoga druga mesta. Trenutno ulaznica na Kineski zid košta šest dolara, da se uđe unutar piramide u Gizi košta 21 dolar (spolja 5.35 dolara), dok za ulaz u Bakingemsku palatu treba izdvojiti 32 dolara. Veći je problem broj posetilaca, pa se za sve više muzeja u svetu ograničava broj dnevnih poseta, tako da se ulaznice moraju kupiti danima, a nekada i mesecima unapred, što sam naročito iskusio širom Italije.

Statistike tvrde da Borobudur dnevno poseti u proseku 13.000 znatiželjnika, ali taj broj tokom praznika dosegne čak 300.000! Toliki broj uništava i građevinu, ali i doživljaj posetilaca. Ministarstvo je planiralo da ograniči pristup terasama hrama na 1200 ljudi dnevno, mada su Indonežani masovno zbijali šale sa ministrom govorivši da, ako usvoji cenovni plan, neće imati ni deset poseta dnevno, pa o tome neće morati da brine.

Borobudur još uvek nije našao svoj mir i svoju meru, a koja će biti cena mira i mere širom sveta, ostaje da vidimo. Taj problem će, pre ili kasnije, zadesiti i Kalemegdan, hram Svetog Save, a nekoliko puta smo taj problem već iskusili i u Muzeju knjige i putovanja i Muzeju srpske književnosti Udruženja „Adligat“ koje sam osnovao. Šta je rešenje? Zlatna sredina još uvek nije jasna, ali je jasno da previsoka cena i preterano ograničavanje posete kulturnih dobara, koja su na kraju krajeva deo šireg identiteta mnogih, a nekada i svih ljudi planete, nije dobro ni pošteno. Osnovno ljudska pravo moralo bi biti i pravo na kulturu, pravo na znanje, pa i pravo na posetu mestima koja su nam svima značajna.

Pakao svetinje

Po celoj Indoneziji se priča da je Unesko nameravao da skine Borobudur sa liste zaštićenih dobara zbog sramotno lošeg održavanja. Indonežanske vlasti to demantuju, pa je teško reći šta je istina, no jedno je izvesno: Izlazak iz Borobudura bi sam po sebi morao biti dovoljan da se na odgovornost pozovu svi koji su zaduženi da se o ovom dobru staraju, od direktora sektora do ministra. Umesto na ulicu, izlazi se na pijac! Izlaz je nalik modernim aerodromima kada prvo morate da prođete kroz pedesetak prodavnica pre nego što stignete do aviona, isto tako ovde morate proći kroz cik-cak lavirint prodavnica da biste došli do parkinga.

To šoping-silovanje je u Borobuduru podignuto na najviši nivo, pa mi prodavci dovikuju čim me ugledaju, njih desetine, jedan za drugim. Kao najezda skakavaca vuku me za rukav, staju tačno ispred mene tako da ne mogu da prođem i guraju mi pod nos razne artikle od igle do lokomotive. Čas mi je pred nosom starinski sat, čas drevna indonežanska čudovište, nude me sve svrste suknji i tkanina, figura od vulkanskog kamena, ali prodaju i zlato i drago kamenje. Kao da sam upao u vrtlog iz kojeg nema izlaza: Svakim korakom samo se menja vrsta ludila. To traje nepodnošljivo dugo, taman se ponadam da će iza ćoška uslediti kraj, ono nailazi novi red u kojem se izlaz ne vidi. Podseća na loše filmove u kojima se zlikovcu dodeli 200 udaraca vrelim štapom po turu, pa on jadnik mora da prođe kroz špalir stotinu ljudi koji ga šibaju, neko jače, neko slabija, ali će svakako izaći dobro zajupuren.

Tako ja ovde prolazim kroz dve stotine prodavnica (verovatno i više), dok me svaki spopada nameračen na moj novčanik. Na kraju, na samom izlazu, da ne bude da su me lako pustili, nekolik prodavaca sa torbama počinje da me prati, pokazuju predmete, pričaju koještarije o popustima... Svakim mojim korakom cene padaju, pa predmet koji je koštao dvadeset dolara posle pet koraka košta svega dva. Potpuna panika me je uhvatila kada sam shvatio da ne znam gde se parkirao moj vozač, tako da sam na kraju počeo da trčim do prve kapije koju sam ugledao, pokušavši da se sakrijem u neki ćošak ne bih li se rešio napasti i telefonom u spas pozvao mog vozača.

Svetinje kao Borobudur vezivno su tkivo zemlje sa nebom, svetionici ljudskog postojanja na kojima je iscrtana velika meta ka kojoj hrle svi, pa i mnoštvo zlonamernih, naopakih ljudi.

Ovo je autentični putnički pakao, čije obrazloženje se jedino može naći u beskrupuloznoj korupciji nekolicine ljudi koji o ovom mestu odlučuju. Pomišljam na veličanstvene duše koje su ovo mesto gradile, pomišljam na to da je ovo ipak izlazak iz jednog hrama, i nije mi jasno kako je moguće da sam ovako nešto doživeo, kako je moguće da to sistemski doživljavaju svi posetioci redom.

Naročito je zastrašujuće kada se zna da Borobudur poseti pet miliona turista godišnje, od kojih velika većina u ovu divnu zemlju dođe na samo nekoliko dana i u samo nekoliko mesta, među kojima je uvek i Borobudur. To znači da oni nemaju prilike da upoznaju Indoneziju ni Indonežane, njihove tople, dobrodušne, iskrene duše u kojima su ljubaznost, poštenje i pristojno ponašanje na najvišem pijadestalu u životu.

Proveo sam ukupno šest meseci u Indoneziji i nigde nisam video ništa ni približno slično. Štaviše, moja supruga Indonežanka takođe je bila zgrožena i besna posle izlaska. Za poslednja dva meseca putovanja prešao sam najmanje četiri hiljade kilometara polaganom vožnjom od mesta do mesta i nijednom me niko nije povukao za rukav, a na prste se mogu nabrojati slučajevi da su prodavci bili naročito napadni kada ugledaju stranca. A slučajevi iskrene dubinske ljubaznosti, predusretljivosti, gostoprimstva – oni se ne mogu izbrojati, oni su svakoga dana bili pravilo i dešavali se prilikom skoro svakog susreta.

Kada sam prvi put posetio Borobudur, nisam se usudio da o njemu pišem. Mislio sam kako su drugi pisci već sve veštije i bolje od mene napisali. Tek sada probudila se u meni kuraž i to zato što me je sam hram ohrabrio, davši mi prilike da lično učestvujem u aktu koji doživljavam kao njegovu odbranu. A jedna odbrana od raznih napasti, to je i ovaj tekst, za koji se nadam da će ga prevesti i pročitati i u Indoneziji, te da će i u Borobuduru ubuduće prikazati ne samo drevnu čudesnu kulturu čiji su naslednici i baštinici, već podjednako čudesnu i lepu dušu današnjih Indonežana koja se sada, na žalost, jedino u Borobuduru ne može videti.