Skoplje, Orijent i Balkan i „EU za tebe”

U Skoplju ima svega, i osmeha i namrgođenosti, i mnogo i nedovoljno para i traganja za identitetom, i divnog običnog sveta, i balkanske raspolućenosti između modernog i tradicionalnog, u istom sosu i Orijent i Evropa, i šljaštećih reklama „prodavnica za pare” i kioska sa mini-krofnama iza kojih visoko stoje gigantski spomenici mišićavih torzoa.

Na ulicama i „ljute mašine” i „jugo 45”, poneki doduše. Taksi vozila, jedna ista marka, ne tako uglađene spoljašnjosti, ali dovezu gde bi trebalo.

Kad kolima uđete u Skoplje još se jasno čuje Radio Beograd 202. Koji kilometar ka centru se pomešaju frekvencije, krene Radio Bubamara i u tom trenutku Oliver Dragojević. 

Utisak balkanske teskobe, kamen i beton, crkve i džamije, osećaj skučenosti, sličan u svim velikim gradovima bivše zemlje, posebno u sivi dan, vrlo brzo preseku autobusi na sprat i brzi ritam Vardara nad kojim dominantno, kao u epu, stoje na bronzanim postamentima i Ratnik na konju, i car Samuilo i Kirilo i Metodije, znani i neznani junaci, ove ili one istorije. Skoplje, to su vrata Mediterana.

U Skoplje se ulazi lako, širokim bulevarima kojima autobusi nesmetano voze žutom trakom. Na svakom od stajališta digitalni pano sa vremenom dolaska i brojevima autobusa. Ništa što ne bi podsećalo na Beograd ili neki drugi veći ili organizovani grad.

Nema nikakvog posebnog mirisa, ne miriše nešto narandžasto i toplo, kao na primer u Budimpešti pred Novu godinu. Tu i tamo, miris sveže pokošene trave. Slike su, međutim, potpuno drugačije. 

Prvo čudno na šta naletite je dabldeker, autobus na sprat kakav se može videti u Londonu, sa možda malo više balkanskog dizajna.

Zatim, idući ka centru grada, gužva, džamija, pa crkva (ne nužno tim redom), pijaca, automobili parkirani uz trotoar sa upaljena četiri pokazivača pravca, pa opet široki bulevari i natpis na zgradi u kojoj se nalazi Delegacija EU u Severnoj Makedoniji – „EU za tebe”.

U Skoplju, čovek koji dolazi iz Beograda nema utisak da je stranac. Iako čitam, ali ne govorim makedonski, u prodavnici jednostavno nije moguće reći bilo šta na engleskom. To je neprirodno kao prevođenje pesama Tošeta Proeskog.

Nešto što razumeš ne prevodiš, kao što ulični svirač u jednom od starijih tržnih centara, tik uz „Kapiju Makedonija” na trgu Pela, koja bi trebalo da predstavi istoriju te zemlje od antičkih vremena do sticanja nezavisnost, peva Balaševićevu „Oliveru” bez akcenatskih nesporazuma.

Tutun je duvan, kafa je kafa

Tutun je duvan, i to je jedino za šta me je prodavac u radnji sa plavim natpisom „Tabako”, potpuno duhovito ispravio. Uz naravno, „bratko, ima i za lulu”.

Kafa je kafa, espresso je espresso (vrhunski je i košta slično kao u Beogradu), „pileški so pečurke” već jasno ukazuje na to šta je.

Gradove uvek obilazim peške. Tada mogu da vidim fasade, ožiljke, lica, grafite, gradilišta, autobuse… Skoplje je zahvalno za hodanje, jer je, barem u centru ravno. A centar, tako balkanski, ne može da bude promašen.

Tamo gde nestaju socrealističke zgrade i soliteri sa metalnim evakuacionim stepenicama i crvenom fasadnom ciglom, tamo počinje Makedonija, glavna džada Severne Makedonije.

Tu, na jednoj od prvih fasada koje čovek ugleda, belim slovima na crnoj velikoj pozadini stoji Periklov citat: „Onaj ko ne učestvuje u događajima svog grada nije miroljubiv, već je loš građanin”, uz podsećanje na događaje iz septembra 2013. kada je uhapšeno jedanaest aktivista koji su pokušali da odbrane mali Bristol park u centru grada na kom je nikla još jedna zgrada Vlade.

U Skoplju za tri dana na ulici nije bilo ni jednog jedinog policajca, sem u četvrtak kada je u odsustvu na sedam godina zatvora osuđen bivši premijer Nikola Gruevski. Da se nešto dešava znali smo po nadletanju policijskog helikoptera, i pripadnika policije raspoređenih po gradu i u blizini suda.

Nekoliko metara dalje nakon ulaska u Makedoniju nezavršena crkva svetog Konstantina i Jelene opasana sivim metalnim gradilišnim bedemima, a 15 metara ka glavnom trgu Spomen-kuća majke Tereze, jedine osobe rođene u Makedoniji koja je dobila Nobelovu nagradu za mir. 

Ulica Makedonija je prava, ravna, sa ozelenelim mladim drvoredima sa čijeg se početka vidi, mestimično skriven krošnjama, gigantski Ratnik na konju koji neodoljivo podseća na Aleksandra Velikog, ali sudeći po nazivu to nije. Visok je 28 metara, i stoji na postolju visokom 10 metara. Plaćen je oko pet miliona evra, pravljen u Veneciji, i izrađen za potrebe projekta „Makedonija 2014”, kao i ogroman broj zgrada u klasicističkom stilu i, opet, spomenika.

Tadašnje makedonske vlasti akciju postavljanja spomenika zvanično su nazvale „Postavljanje spomenika 'Ratnik na konju'”, a ne „Aleksandra Makedonskog na konju”.

Nezvanično objašnjenje je da se želela izbeći reakcija Grčke i da se ne provocira južni sused s kojim je tada Makedonija, a sada Severna Makedonija, imala problem oko imena države.

Idući Makedonijom, redom, pre centralnog trga, spomenici bez nekog posebno sistematizovanog reda – žene, čistača cipela, cara Samuila… I onda Ratnik, preko puta kog, sa druge strane Vardara, okružen fontanom, stoji još jedan ratnik, slične visine.

Sve je oko Vardara i sve oko njega „igra”, kao i život tog grada u očima stranca, u taktu sedam osmina iz pesama Vlatka Stefanovskog.  

Vardar, koji se sa glavnog trga prelazi pešačkim mostovima, ukrašenim je opet spomenicima, svetiteljima, antičkim junacima, kraljevima, carevima. Sa obe strane mostova, na reci, ukotvljeni vikinški brodovi i mrki pogled planine u daljini okovane i dalje snegom. Arheološki muzej, Muzej makedonske borbe, spomenik Karpošu, hoteli, sve u vidokrugu i na jednom uskom prostoru.

Skoplje ima „mikroklima”, ne u meteorološkom, više u nekom drugačijem, fenomenološkom smislu.

Bazar, susret sa zlatom i prošlim vremenima

Preko Vardara je bazar i najveći broj malih zlatara koje sam do sada video na jednom mestu. 

U uskim uličicama popločanim starim kamenim pločama ćilimi, suveniri, radnje sa polovnim i jeftinim stvarima, oficirskim uniformama i kožnim jaknama, menjačnice u kojima može da se kupi i privezak u obliku antičke kacige i magnet za frižider sa likom Kemala Ataturka.

Fildžan na ulazu, espreso pri kraju. I verovatno najnasmejanija krojačka radnja Skoplja smeštena u ne više od osam kvadrata. 

Kad se hoda centralnom ulicom bazara, s leve strane je Crkva Svetog Spasa, s desne Murat pašina džamija. 

U Skoplju nema korone, ali, makar sudeći po reklami ispred jednog kafića na početku bazara, ima Skopskog točenog. Kao i u Kumanovu padeža.

Ljudi u Skoplju, kao i sam grad imaju neki poseban duh, poseban smisao za humor. Priča Arsim, prevodilac koga sam upoznao, izuzetno duhovit čovek, koji živi u Kumanovu, i profesor je engleskog i albanskog, da u tom gradu Srbi pričaju dijalektom kao u Vranju.

„U Kumanovo ima padeži”, tvrdi uz osmeh Arsim.

I iznova tako, u svemu, uz jedan stalni, izlomljeni, neprekidni ritam u kom se, kao i u vrhunskoj severnomakedonskoj kuhinji, gde nikada nije sigurno da li se u čorbi više oseća ukus celera ili junetine, sve na jedan neobičan način nadograđuje i meša, amalgamira u nešto potpuno novo i napaja suncem i mediteranskim planinskim vazduhom.

„Ajde na zdravje, Skopje”, do viđenja!