Tragovima starih olimpijaca – jedan dan u drevnoj Olimpiji

Vreli julski dan, asfalt kao da se topi i isparava dok skrećemo sa jonske obale dublje ka srcu Peloponeza. Tih stotinak kilometara od Patre čine se kao večnost dok sunce neumoljivo žeže, a pesma zrikavaca odzvanja vam u glavi.

Stigli smo u Olimpiju.

Neopisiv je osećaj dok šetate kroz istoriju tim arheološkim lokalitetom. 

Ovde se i danas pali olimpijski plamen svake četvrte godine, koji posle obiđe planetu i dođe na mesto gde se održavaju moderne Olimpijske igre.

Gledate rekonstrukciju jednog od stubova nekadašnjeg grandioznog Zevsovog hrama i možete samo da zamišljate kako je izgledalo impozantno Fidijino remek-delo, jedno od sedam svetskih čuda starog sveta, hrizelefantinska statua Zevsa od zlata i slonovače, visoka 13 metara.

Najpoznatiji starogrčki vajar je u petom veku pre naše ere, statuu pravio osam godina, a Zevs koji sedi na prestolu sa žezlom u jednoj i boginjom Nikom u drugoj ruci, bio je tako detaljno i realistično prikazan, da su posetioci verovali da su ugledali samog boga.

Legenda kaže da je imperator Kaligula pokušao da ukrade statuu, ali su njegovi ljudi pobegli glavom bez obzira kada im se Zevs nasmejao, a njihove skele se razbile u paramparčad.

Ovde, u jednom od najvećih dorskih hramova Grčke, u čast vrhovnog boga, tokom Olimpijskih igara, stotinu volova bilo bi prineto na žrtvu Zevsu.

Obilazite ostatke Herinog hrama, Pelopiona, u Palestri i Gimnazijumu zamišljate kako su olimpijci trenirali i pripremali se za sportska nadmetanja u atletskim i borilačkim disciplinama.

A onda na plus 50 kročite na stadion. Gotovo da možete da čujete huk publike sa tribina dok bodri Leonidu sa Rodosa, trkača i rekordera, dvanaestostrukog olimpijskog pobednika, čiji je rekord tek 2016. godine oborio plivač Majkl Felps.

Ili Mila iz Krotona, rvača sa šest osvojenih olimpijskih venaca od maslinovih grančica.

Ili nepobedivog Dioksipusa, takmičara u pankrationu, borilačkom sportu, mešavini boksa i rvanja, toliko superiornog, da je za pobednika proglašen bez borbe, jer niko nije smeo s njim da izađe u ring.

Ili hrabrog Arhihiona, najvećeg od svih pankratijasta, koji je na 54. Olimpijadi umro u ringu, braneći svoju titulu.

Ovde je moglo da stane 45.000 gledalaca.

Potrčali biste i vi, dok vam se od vreline vrti u glavi, a telefon odbija da pravi fotografije jer mu je temperatura previsoka i više ne funkcioniše.

Olimpijske igre su se održavale bez prekida od 776. godine p. n. e. do 393. godine nove ere, tokom perioda od 1169 godina, u svetilištu Olimpija na zapadu Peloponeskog poluostrva. Igrale su se svake četvrte godine, drugog punog meseca od letnje dugodnevnice, što bi u novom kalendaru predstavljalo mesec avgust. 

Osim sportskog, manifestacija je imala pre svega verski karakter, jer je održavana u čast vrhovnog boga Zevsa, ali i politički, jer je jačala politički uticaj među gradovima državama širom antičke Grčke. Bila je stvar izuzetnog prestiža imati olimpijskog pobednika za svog sugrađanina.

Istoričari beleže slučaj Sotadesa, trkača na duge staze, olimpijskog pobednika na 99. Olimpijadi, koji je doneo slavu svom rodnom Kritu. Ali na sledećim igrama trkao se pod zastavom Efesa, jer su ga vlasti tog grada podmitile da se predstavi kao Efešanin. Zbog toga su ga Krićani proterali.

O samom nastanku igara mnogo je teorija, najčešće zasnovanih na mitologiji. 

U prvih 200 godina igre su imale više regionalni karakter i bile deo Panhelenskih igara, ali je s godinama njihov značaj rastao i tradicija opstala više od milenijuma.

Trajanje igara zavisilo je od broja disciplina. U početku, kada su bila samo atletska takmičenja, trajale su samo jedan dan. Posle jednog veka, kada su dodate i trke kočija, događaj je produžen na dva dana, kasnije na tri i konačno, na 77. Olimpijadi, tri veka posle osnivanja, na pet dana, zbog lakših priprema i organizacije. 

Jedna od najvažnijih institucija Olimpijskih igara bilo je Sveto primirje – obustava svih ratova i neprijateljstava u celoj antičkoj Grčkoj uoči, za vreme i neposredno posle igara. O tome kakav su značaj za Grke imala viteška nadmetanja na Olimpijadi govori i podatak da se to pravilo poštovalo neprekidno više od milenijuma i da igre nijednom nisu otkazane, uprkos brojnim ratovima i sukobima. 

Održavane su i tokom vladavine Rimljana, a ukinuo ih je tek rimski imperator Teodosije Prvi 393. godine, kada je hrišćanstvo sve više uzelo maha, a igre izgubile na značaju i bile tretirane kao paganski običaj.

Uoči igara, trojica glasnika obilazila bi grčke polise, objavljujući primirje i najavljujući početak nadmetanja.

Jednom su takmičari iz Sparte bili novčano kažnjeni i zabranjeno im je da se takmiče, jer je Sparta napala grad Lepreum tokom primirja. U Sparti su protestovali i pravdali se da se to desilo pre zvaničnog početka primirja.

Discipline su u početku bile samo trkačke: sprinterske, od jedne ili dve dužine stadiona (otprilike 200 m i 400 m), srednjeprugaške (oko 800 m) i duge, gde se pretrčavalo od 7 do 24 dužine stadiona (1.400 m – 4.800 m).

Kasnije su dodate atletske i borilačke discipline bacanje koplja, bacanje diska, skok udalj i rvanje, a te četiri u kombinaciji sa sprintom činile su pentatlon.

Na 23. Olimpijadi uveden je boks, a na 25. utrke konjskih kočija. 

Nešto kasnije i pankration, te razne kombinacije konjskih trka. 

Zanimljivo je da su se olimpijci nadmetali uglavnom nagi. Na samom početku nosili su laku odeću i pojas oko struka, ali kasnije se od te prakse odustalo. Prema istoričarima, prvi je odeću skinuo olimpijski pobednik Orsipus 720. p. n. e. tokom trke, jer mu je bilo lakše da trči bez nje. 

Tukidid navodi da su Spartanci u petom veku pre naše ere uveli spektakl javnog obnaživanja i mazanja tela uljima dok su se u gimnazijumu pripremali za atletska i borilačka nadmetanja. 

Ženama je pristup na stadion bio zabranjen, nisu mogle ni da učestvuju, ni da posmatraju olimpijska nadmetanja. Zaprećena kazna bila je proterivanje.

Ipak, legenda kaže da je Kalipatira, ćerka čuvenog šampiona Dijagorasa sa Rodosa, na 96. Olimpijadi pokušala da, preobučena u muškarca, uđe na stadion i gleda svog sina, kako se takmiči i pobeđuje u boksu. Majčinska ljubav i sportski duh bili su jači od pretnje kaznom. Njena prevara je otkrivena, ali su sudije napravile izuzetak i nisu je kaznile iz poštovanja prema njenoj uglednoj porodici, ovenčanoj olimpijskim odličjima.

Nagrade za takmičare bile su simbolične, ali su njihovo značenje i ugled bili nemerljivi.

Odmah nakon trke ili meča pobednik bi od helanodikesa (sudije) dobio palminu granu, simbol pobede, i ljubičastu vunenu traku koju bi nosio oko glave.

Zvanične nagrade dodeljene su na kraju igara svim pobednicima u pronaosu Zevsovog hrama. Oni su krunisani kotinosom, venčićem od grane svete divlje masline, koja je rasla iza hrama. Venac je kod starih Grka imao simbolično značenje, verovalo se da donosi sreću, božju zaštitu i osveštava onog koji ga nosi.

Usledilo bi prinošenje žrtava Zevsu, svečani banket, a imena pobednika bila bi zavedena u zvanične arhive grada.

Olimpijski pobednik dobio bi i statuu u svetilištu.

Slava koja je pratila olimpijske šampione bila je veliki blagoslov, a biti krunisan kotinosom svete masline bila je najveća čast koju je jedan smrtnik mogao da doživi. 

Od 4.237 šampiona, koliko ih je ukupno bilo, poznata su imena, poreklo i takmičarska disciplina njih 921.

Kada bi se pobednici vratili u svoje rodne gradove, doživeli bi doček poput vojskovođa posle pobedničke bitke. Ušli bi u grad na kočiji sa četiri konja, a u njihovu čast bio bi srušen deo bedema grada.

Pobednik bi svoj venac posvetio bogu zaštitniku grada i na njegov oltar bi prineo žrtvu. 

Za života, olimpijski šampioni su uživali velike počasti, bili su oslobođeni plaćanja poreza, dobijali besplatne obroke, imali počasna mesta u pozorištu ili na svečanostima, a pesnici su o njima pevali himne. 

U sklopu Olimpijskog kompleksa danas, osim arheološkog lokaliteta, nalaze se i dva muzeja, novi arheološki i Muzej istorije drevnih Olimpijskih igara, koji je od 1888. godine i prvih iskopavanja, bio stari arheološki muzej, pa kasnije, posle izgradnje novog muzeja, promenio namenu. 

Arheološki spada u najznačajnije muzeje u Grčkoj. Naročito je poznat po kolekciji skulptura i bronze. Čuva zbirku umetničkih dela neprocenjive vrednosti, uključujući i neka remek-dela prisutna u svim školskim udžbenicima, poput Praksitelove skulpture boga Hermesa koji drži malog Dionisa.

Muzej istorije igara čuva više od 400 eksponata, od praistorijskog perioda do petog veka naše ere. U podrumu muzeja je digitalna i multimedijalna izložba sa 3D prezentacijama antičkih igara.