Katastrofa koja kasni: zašto se čini da ljudi žive bolje na planeti koja sve više propada

Još od šezdesetih godina prošlog veka sve su češća upozorenja o ekološkim posledicama ekonomskog rasta i industrijalizacije. Degradacija ekosistema, iscrpljivanje resursa, zagađenje, klimatske promene i prekoračenje planetarnih granica – brojna naučna istraživanja ukazuju na procese koji bi mogli trajno da naruše uslove za život ljudi.

Ipak, svetski prosek životnog veka raste, ekstremno siromaštvo je, bar do nedavnih kriza, bilo u opadanju, obrazovni standardi se poboljšavaju, a prosečan dohodak po stanovniku nastavlja dugoročni rast.

Taj raskorak predstavlja ono što su istraživači početkom druge decenije XXI veka nazvali „paradoksom ekologa“ (environmentalist paradox): kako objasniti da se ljudsko blagostanje, mereno dominantnim pokazateljima, poboljšava istovremeno dok se ekosistemi urušavaju?

Ovaj paradoks, naravno, ne negira postojanje ekološke krize. Ali, on značajno usložnjava njeno tumačenje.

Uznemirujuća činjenica

Ujedinjene nacije su 2005. godine objavile izveštaj Millennium Ecosystem Assessment. Polazeći od konstatacije da dolazi do opšteg pogoršanja stanja ekosistema i usluga koje oni pružaju ljudskim društvima, izveštaj je potvrdio da veliki deo svetskih ekosistema, kao i koristi koje ljudi od njih imaju, beleži pad.

Na toj osnovi, naučnici su 2010. godine formulisali suštinu zagonetke: ako se ekosistemske usluge koje podržavaju ljudska društva pogoršavaju, zašto pokazatelji ljudskog razvoja nastavljaju da rastu?

To nije samo akademsko pitanje. Ono zadire u samo središte savremene političke rasprave. Ako se ekološka upozorenja ne odražavaju na vidljivo i opšte pogoršanje uslova života, njihova uverljivost može biti dovedena u pitanje.

Nasuprot tome, ako se sadašnji prosperitet zasniva na kumulativnoj degradaciji čije posledice tek treba da se ispolje, onda je upravo nečinjenje najveći rizik.

Prvi pravac objašnjenja: problem pokazatelja

Jedno od prvih objašnjenja paradoksa usmereno je na same pokazatelje koji se koriste.

Najvažniji indikatori blagostanja – bruto domaći proizvod (BDP) po stanovniku, očekivani životni vek, obrazovanje ili njihova kombinacija u Indeksu ljudskog razvoja (Human Development Index HDI) – pre svega mere materijalne i zdravstvene aspekte života.

Međutim, oni slabo ili uopšte ne obuhvataju kvalitet odnosa čoveka prema okruženju, otpornost lokalnih zajednica, buduću ekološku sigurnost ili međugeneracijske rizike.

Deo paradoksa proističe iz razdvajanja „tokova“ i „zaliha“: pokazatelji blagostanja mere tokove (prihod, proizvodnju, potrošnju), dok ekološka degradacija pogađa zalihe (klimu, biodiverzitet, plodnost zemljišta), čije propadanje može dugo ostati nevidljivo u uobičajenim statistikama.

Zato bi paradoks mogao biti posledica onoga što merimo – i onoga što ne merimo. Poslednjih godina sve više se raspravlja o proširenju sistema procene tako da obuhvate doprinos prirode ljudima (nature’s contributions to people), računovodstvo prirodnog kapitala i višedimenzionalne indikatore blagostanja.

Ipak, čak i uz obogaćivanje metodologije, osnovni zaključak ostaje isti: pokazatelji društveno-ekonomskih dostignuća još uvek nisu počeli da opadaju.

Drugo objašnjenje: velika energetska i tehnološka zamena

Najubedljivija hipoteza danas jeste da su energija fosilnih goriva i tehnološke inovacije omogućile masovnu zamenu usluga koje je nekada pružala sama priroda.

Industrijska poljoprivreda povećala je prinose. Hidrotehnička infrastruktura ublažava lokalne poremećaje u režimu padavina. Zdravstveni sistemi smanjuju smrtnost nezavisno od neposrednog stanja životne sredine.

Drugim rečima, savremena društva razvila su sposobnost da amortizuju i prilagode se poremećajima. Ali, ta sposobnost sama počiva na materijalnoj i energetskoj ekspanziji bez presedana.

Najnovija istraživanja o tokovima sirovina pokazuju da globalna eksploatacija resursa i dalje raste: na svetskom nivou ekonomski rast i pritisak na životnu sredinu ostaju u tesnoj vezi.

Paradoks, dakle, ne pobija postojanje ekoloških ograničenja, već ukazuje na privremenu sposobnost industrijskih društava da, zahvaljujući ogromnoj potrošnji energije i resursa, odlože njihove posledice.

Otpornost ili privid stabilnosti?

Jedno od tumačenja ovog paradoksa oslanja se na pojam otpornosti (rezilijentnosti): socioekološki sistemi mogu da apsorbuju velike poremećaje, a da se ne uruše odmah. Oni poseduju inerciju, rezervne kapacitete i sposobnost prilagođavanja.

Međutim, takva otpornost može biti varljiva.

Istraživanja o takozvanim „tačkama preokreta“ (tipping points) ukazuju da sistemi koji deluju stabilno mogu naglo preći kritični prag. Klima, šumski ekosistemi i ledeni pokrivači pokazuju nelinearnu dinamiku.

Jedan od zabrinjavajućih primera jeste krčenje Amazonije, koje bi moglo da izmeni režim padavina i pretvori prašumu u savanu, sa dalekosežnim posledicama po svetsku klimu.

Iz te perspektive, odsustvo vidljivog kolapsa danas nije dokaz bezbednosti, već možda samo period latencije. Paradoks ekologa mogao bi biti izraz prividne stabilnosti koja prethodi dubljoj transformaciji.

Pitanje razmera i nejednakosti

Globalni proseci takođe prikrivaju veoma različite stvarnosti. Za pojedine zajednice, poplave, suše ili megapožari povezani sa klimatskim promenama već danas znače nesigurnost u snabdevanju hranom, gubitak izvora prihoda ili prinudne migracije.

Paradoks je najizraženiji kada se posmatraju ukupni svetski pokazatelji. Na lokalnom nivou, ili kada se analizira raspodela posledica, veza između ekološke degradacije i ranjivosti stanovništva često je mnogo jasnija.

Zbog toga se rasprava poslednjih godina pomerila ka konceptu „sigurnog i pravednog prostora“ (safe and fair space), koji je 2012. predložila britanska ekonomistkinja Kejt Ravort. Osnovna ideja je da je iskorenjivanje siromaštva preduslov za održiv svet.

Međutim, postavlja se pitanje: kako pomiriti poštovanje planetarnih granica i smanjenje društvenih nejednakosti, ako se prosečan prosperitet odvija istovremeno sa ekološkim prekoračenjima i socijalnim nepravdama?

Politički rizik paradoksa

Jedno je izvesno: paradoks ekologa ima dvostruko političko značenje.

Može se tumačiti kao:

– Dokaz da su katastrofični scenariji bili preuveličani, odnosno da ekološka degradacija ima ograničene posledice po ljudsko blagostanje jer je manje ozbiljna nego što se tvrdilo ili zato što su društva dovoljno prilagodljiva;

– ili, suprotno tome, kao dokaz da su društva do sada uspevala samo da odlože troškove degradacije, ali ne i da ih otklone, što znači da su postojeći mehanizmi posmatranja i predviđanja nedovoljni da prikažu stvarno stanje.

U prvom slučaju, paradoks podstiče skepticizam i težnju ka očuvanju postojećeg stanja. U drugom, on predstavlja argument u korist preventivnih i opreznih politika. Upravo ta napetost između dva tumačenja obeležava današnje javne rasprave.

Sistemska otpornost i zavisnost od akumuliranih resursa

Jedna od ključnih tema savremene literature jeste zavisnost čovečanstva od akumuliranih zaliha: fosilnih goriva, prirodnog kapitala i nasleđene infrastrukture.

Savremeni prosperitet zasniva se na rastu potrošnje tih zaliha, što predstavlja jedinstvenu pojavu u ljudskoj istoriji.

Postavlja se, međutim, pitanje: može li se takav model održati na dugi rok? Paradoks bi mogao biti odraz modernog sveta koji počiva na privremenim biofizičkim uslovima. Njihovo očuvanje zahtevalo bi ili ograničenje broja korisnika – što zagovaraju neomaltusijanci kroz politiku smanjenja nataliteta – ili veru da će ljudska kreativnost i tehnološki napredak uspeti da produže postojeći model, što tvrde tehnooptimisti i takozvani kornukopijanci.

Kolaps ili transformacija?

Sam pojam „kolapsa“ podrazumeva nagli i sveobuhvatni slom. Ali, procesi kojima danas svedočimo mogli bi biti postepeniji, neujednačeni i preobražavajući, a ne nužno potpuno razorni.

Savremena naučna literatura sve više pažnje posvećuje putanjama razvoja sistema, socioekološkim tranzicijama, institucionalnim kapacitetima za prilagođavanje i sistemskim rizicima.

Tako se rasprava pomerila sa jednostavnog pitanja – „Da li ćemo se urušiti?“ ili „Kada će doći do urušavanja?“ – ka složenijem: pod kojim uslovima, u kom obliku i kojom dinamikom će ekološka degradacija početi da utiče na ljudsko blagostanje?

Šta nam zaista otkriva ovaj paradoks?

Paradoks ekologa ne osporava ni naučna upozorenja ni dostignuća ljudskog razvoja. Naprotiv, on nas poziva da prevaziđemo pojednostavljenu suprotnost između katastrofizma i tehnološkog optimizma i podseća da su posledice degradacije životne sredine često odložene, neravnomerno raspoređene i prikrivene materijalnom snagom industrijskih društava.

Moguće je da katastrofa samo kasni. A možda je već tu, ali u manje upadljivim, rasutim i drugačijim oblicima od onih koje smo očekivali.

U svakom slučaju, ovaj paradoks ne zatvara ekološko pitanje. Naprotiv, primorava nas da ga postavimo na nov način – i sa mnogo većom naučnom strogošću.

Autori teksta za portal Konverzejšn su: Žan-Mišel Sals, direktor istraživanja u oblasti ekonomije životne sredine, Nacionalni centar za naučna istraživanja (CNRS); Gaj Rišar, direktor za kolektivnu naučnu ekspertizu, predviđanje i studije u Francuskom nacionalnom istraživačkom institutu za poljoprivredu, hranu i životnu sredinu (INRAE), INRAE; Mišel Kolombije, Naučni direktor, IDDRI