Bombe i žeđ – plan za premeštanje Teherana i kako je rat pogoršao iransku krizu sa vodom

Zgrade su se tresle, a prozori pucali dok su rakete pogađale naftna postrojenja i objekte za razvoj naoružanja u Teheranu, gradu sa gotovo 10 miliona stanovnika. Svetska zdravstvena organizacija pozvala je Irance da ostanu u zatvorenom prostoru, dok je kisela kiša, prepuna čađi i toksičnim jedinjenjima, padala po stambenim naseljima.

Od početka rata 28. februara, američko-izraelske snage izvele su hiljade napada širom Irana, uništavajući kuće, škole, bolnice i drugu ključnu civilnu infrastrukturu. Skoro 3.500 Iranaca je poginulo, a više od 26.500 je ranjeno.

Međutim, dok se bombardovanja nastavljaju, u pozadini se razvija još jedna vanredna situacija. Rat je zasenio tešku vodnu krizu u Iranu, koja je, između ostalog, dovela do toga da Teheran krajem prošle godine ostane gotovo bez vode.

U novembru 2025. godine, četiri od pet rezervoara koji snabdevaju Teheran vodom bila su popunjena svega 12 odsto, dok je peti, Amir Kabir, bio popunjen samo osam odsto. Grad se suočio sa najgorom vodnom krizom u poslednjih šest decenija – u pojedinim delovima slavine su presušile, a očaj je doveo do smrtonosnih protesta u decembru 2025. i januaru 2026. godine.

Iran je već više od pet godina pogođen sušom, a nestašice vode izazvane decenijama preteranog oslanjanja na poljoprivredu, neuspešnom vodnom politikom i neprijateljskim odnosom prema ostatku sveta zahvatile su celu zemlju. Jezera, reke i močvare presušuju u većini provincija. U severoistočnom gradu Mašhadu, koji ima oko 3,5 miliona stanovnika, nivo vode je u novembru pao na manje od tri odsto kapaciteta akumulacija.

Da bi nadoknadili gubitak površinskih voda, Iranci sve više crpe podzemne vode, ali i te rezerve se ubrzano iscrpljuju.

„Iran će u doglednoj budućnosti imati mnogo drugih problema koje treba rešiti i bojim se da životna sredina neće biti među prioritetima“, izjavio je za Lajv sajens Nima Šokri, izvršni kodirektor Centra Univerziteta Ujedinjenih nacija za inženjerska rešenja u borbi protiv klimatskih promena i direktor Instituta za geohidroinformatiku pri Tehničkom univerzitetu u Hamburgu.

Ali vodna kriza nije nestala, a rat će je, prema mišljenju stručnjaka, verovatno dodatno pogoršati. Iran više ne može da priušti zanemarivanje svojih problema sa vodom, naglasio je Šokri.

„Ako dođe do ozbiljne promene prioriteta, ako se sprovedu strukturne reforme i ako životna sredina postane vrhunski prioritet, postoje stvari koje se mogu učiniti. Iran nema izbora. Sistem će se urušiti ako ne dođe do suštinskih strukturnih promena“, objasnio je Šokri.

Aktuelizovan plan za izmeštanje Teherana

Nestašice vode u Teheranu trajale su mesecima tokom prošle godine. Već u julu 2025. zvaničnici su upozoravali da je grad udaljen samo nekoliko nedelja od „nultog dana“ – trenutka kada rezerve vode padnu toliko nisko da slavine presuše, primoravajući stanovnike da čekaju u redovima za vodu ili da kupuju flaširanu vodu.

U avgustu, suočene sa temperaturama do 50 stepeni Celzijusa, koje su povećale potrošnju energije i vode, vlasti su na nekoliko dana zatvorile državne institucije, banke, škole i univerzitete.

Do novembra je iranski predsednik Masud Pezeškijan ponovo pokrenuo dugo razmatran plan za premeštanje Teherana na vlažniji jug zemlje zbog nestašice vode. Ovoga puta je tvrdio da preseljenje prestonice „više nije stvar izbora“. Njegova vlada navela je da bi novi grad mogao biti izgrađen u regionu Makran, koji se prostire duž južne obale Irana od Ormuskog moreuza do Pakistana. Ipak, nije predstavljen detaljan plan niti procena troškova, za koje analitičari smatraju da bi mogli premašiti 100 milijardi dolara.

Pezeškijanove izjave, prema rečima Erika Loba, vanrednog profesora politike i međunarodnih odnosa na Floridskom međunarodnom univerzitetu, pokazuju nedostatak nacionalne strategije za suočavanje sa nestašicom vode. Umesto trajnih rešenja, vlasti su se oslanjale na restrikcije, novčane kazne i privremene mere štednje vode, što je, kako kaže Lob, „kao stavljanje flastera na duboke rane“.

Zvaničnici i stručnjaci su Pezeškijanov predlog o preseljenju grada odbacili kao neozbiljan, ali, kako ističe Lob, sama činjenica da vlada razmatra premeštanje 10 miliona ljudi pokazuje koliko je vodna kriza ozbiljna.

Ona je dostigla nivo „vodnog bankrota“ – stanja u kojem su oštećenja pojedinih vodnih sistema nepovratna u vremenskim okvirima ljudskog života.

Samodovoljnost po svaku cenu

Od Islamske revolucije 1979. godine, vladajuće elite u Iranu stavljale su veliki naglasak na nezavisnost i samodovoljnost, posebno u proizvodnji hrane. U komentaru objavljenom 13. marta u časopisu Nature Sustainability, Šokri i njegove kolege tvrde da su upravo ovaj pristup i geopolitički ciljevi Irana nakon revolucije doveli do današnje vodne krize.

Poljoprivreda u Iranu naglo se razvijala tokom poslednje četiri decenije, uprkos sušnoj klimi i ograničenim vodnim resursima. Režim je podsticao neograničeno crpljenje podzemnih voda radi uzgoja useva kao što su pšenica, pirinač, ječam i šećerna trska za domaću potrošnju, dok je istovremeno širena proizvodnja vodno zahtevnijih kultura, poput urmi i pistaća, namenjenih izvozu.

Vlasti su minimalno ulagale u ponovnu upotrebu vode, smanjenje gubitaka u mreži i sisteme praćenja potrošnje, dok su energente snažno subvencionisale. To je poljoprivrednicima omogućilo da buše sve više bunara i crpe još veće količine podzemne vode.

Pored toga, država je finansirala izgradnju stotina brana radi skladištenja vode, ali su neke podignute na rekama koje su suviše male da bi održavale velike akumulacije.

„Često se dešava da brane nemaju dovoljno vode, a istovremeno podstiču isparavanje jer voda jednostavno stoji u njima“, navodi za Lajv sajens, Liz Sakoča, saradnica za pitanja vodne bezbednosti u Institutu za svetske resurse u Vašingtonu.

Danas poljoprivreda troši približno 90 odsto sve vode u Iranu. Do 2024. godine, čak 32 od 50 najintenzivnije eksploatisanih podzemnih vodonosnih slojeva na svetu nalazila su se u Iranu.

Broj bunara za crpljenje podzemnih voda skoro se udvostručio – sa oko 450.000 u 2000. godini na 800.000 u 2013. Međutim, količina izvučene vode u istom periodu smanjila se za 18 odsto, jer su se vodonosni slojevi iscrpljivali.

Da bi došli do poslednjih rezervi, poljoprivrednici su počeli da koriste potopne električne pumpe koje mogu da crpe vodu sa dubine veće od 50 metara. To je toliko snizilo nivo podzemnih voda da je u pojedine vodonosnike prodrla slana voda. Zemljište koje se takvom vodom navodnjava postalo je zaslanjeno, što smanjuje poljoprivrednu produktivnost.

Prema rečima Loba, politika prehrambene samodovoljnosti tokom godina je povremeno ublažavana, pa je Iran uvozio pšenicu i druge poljoprivredne proizvode, uglavnom iz Rusije i Brazila. Ipak, pritisak da se nastavi sa intenzivnim crpljenjem vode ostao je visok, pre svega zato što je njeno korišćenje u Iranu izuzetno neefikasno.

Šokri smatra da je tome doprinelo i to što je država značajne resurse usmeravala ka podršci oružanim i pobunjeničkim grupama širom Bliskog istoka, poput Hezbolaha u Libanu i Huta u Jemenu, umesto ka razvoju održivih vodnih sistema.

Nedostatak stranih investicija i ograničen pristup naprednim tehnologijama za upravljanje vodama, usled međunarodnih sankcija, dodatno su pogoršali situaciju. Tehnologije kao što su analiza velikih podataka, sistemi navodnjavanja zasnovani na veštačkoj inteligenciji i satelitsko praćenje potrošnje vode mogle bi značajno da smanje upotrebu vode.

„Način na koji se u Iranu obavlja navodnjavanje potpuno je zastareo“, kaže Šokri. Kao primer navodi plavno navodnjavanje pirinča u oblastima sa visokim stepenom isparavanja, kao što je provincija Huzestan na jugozapadu zemlje.

Drugi stručnjaci takođe smatraju da su vlasti najodgovornije za vodnu krizu, dok su globalno zagrevanje i sankcije samo dodatno pogoršali već postojeći problem.

„To je kriza koja se gradila godinama i može se podjednako, ako ne i više, pripisati lošem upravljanju države nego spoljnim faktorima“, rekao je Lob.

Od lošeg ka gorem

Iscrpljivanje slatkovodnih resursa u Iranu pokrenulo je još tri krize koje ugrožavaju život, zdravlje i bezbednost stanovništva.

Prvo, nestašice vode negativno su uticale na proizvodnju energije, jer je voda neophodna i za hidroelektrane i za hlađenje termoelektrana. Dok je 2019. godine 10,6 odsto električne energije u Iranu dolazilo iz brana, taj udeo je 2025. pao na samo 3,3 odsto, delom zbog rekordno niskih vodostaja u akumulacijama.

Nestanci struje postali su svakodnevica u gradovima poput Teherana. Tokom prošlog leta kancelarije i prodavnice bile su prinuđene da svakodnevno obustavljaju rad na nekoliko sati zbog restrikcija električne energije, što je onemogućavalo internet i korišćenje klima-uređaja i frižidera.

Vodna kriza je takođe izazvala opasno zagađenje vazduha. Prašina sa isušenih jezera i rečnih korita raznosi se vetrom na velike udaljenosti. Satelitski snimci pokazuju da su mnoga vodena tela u Iranu drastično smanjena tokom poslednjih 40 godina.

Jezero Urmija na severozapadu zemlje, nekada najveće slano jezero Bliskog istoka, gotovo je potpuno presušilo, što je dovelo do povećanja koncentracije štetnih čestica u vazduhu.

Treća kriza je široko rasprostranjeno sleganje tla. Do njega dolazi kada prekomerno crpljenje podzemnih voda dovede do sabijanja sedimenata.

U studiji iz 2025. godine istraživači su pomoću satelitskog radara pokazali da se više od 31.400 kvadratnih kilometara Irana sleže brzinom većom od 10 milimetara godišnje. Na nekim mestima proces je daleko brži. Grad Rafsandžan u centralnom Iranu tonuo je više od 34 centimetra godišnje između 2014. i 2022.

Oko 77 odsto sleganja tla dešava se u poljoprivrednim dolinama, naročito u pustinjskim oblastima gde padavine ne uspevaju da obnove podzemne rezerve vode.

Posledice su vidljive i u gradovima kao što su Širaz, Isfahan i Jezd, gde su se pojavile ogromne pukotine na zgradama i putevima. U septembru 2025. godine vlasti su zbog opasnosti evakuisale 40 škola u Isfahanu.

Još veći problem je što se sedimenti vremenom toliko sabijaju da trajno gube sposobnost zadržavanja vode.

„Deo ovog procesa je nepovratan“, upozorava Džes Pejn. „Time se zauvek gube rezerve slatke vode u podzemlju, što je posebno opasno za sušne regione poput Irana.“

Vazdušni udari na ključnu infrastrukturu

Nedavni rat izazvao je ogromna razaranja širom Persijskog zaliva i odneo hiljade života. Iako je zasenio pitanje vode, stručnjaci smatraju da će dodatno pogoršati nestašice tokom narednih meseci i godina.

Posebnu pretnju predstavljaju napadi na energetsku infrastrukturu, uključujući skladišta goriva i rafinerije nafte. Većina vodovodnih i kanalizacionih sistema ne može da funkcioniše bez električne energije.

„Voda i energija su neraskidivo povezane. Ako je energetska infrastruktura meta napada, biće ugroženi sistemi za snabdevanje vodom, prečišćavanje otpadnih voda i kanalizacija, dok će bunari, pumpne stanice i distributivne mreže postati neefikasni ili potpuno nefunkcionalni“, kaže Aurop Ganguli sa Univerziteta Nortistern.

Iran je takođe pretrpeo značajna oštećenja na postrojenju za desalinizaciju na ostrvu Kešm, što je prekinulo vodosnabdevanje 30 sela.

Međutim, desalinizacija obezbeđuje manje od tri odsto ukupne potrošnje vode u Iranu, pa napadi na takva postrojenja imaju manji uticaj nego u državama Persijskog zaliva, poput Bahreina i Kuvajta, koje gotovo u potpunosti zavise od desalinizovane vode za piće.

Vazdušni udari izazvali su i dodatne ekološke probleme. Požari na naftnim i gasnim postrojenjima oslobodili su ogromne količine zagađujućih materija.

„Tokom prvih nedelja rata mogli ste bukvalno da vidite crni dim kako prekriva veći deo Teherana i okolnih područja“, kaže Frederik Otu-Larbi.

„U atmosferu je za samo 30 do 40 dana ispuštena količina emisija uporediva sa godišnjom emisijom čitave države. To će izazvati ne samo neposredne zdravstvene probleme već i dugoročne posledice po stanovništvo.“

„Haos“ koji predstoji

Rat će verovatno dodatno pogoršati vodnu krizu jer će resursi biti preusmereni na obnovu zemlje umesto na zaštitu životne sredine, a Iran će postati još izolovaniji od zemalja koje raspolažu naprednijim vodnim tehnologijama.

Prema Lobu, rešavanje krize zahteva stvaranje novih ekonomskih mogućnosti za poljoprivrednike i povećanje efikasnosti korišćenja vode širom zemlje. Međutim, rat će verovatno dodatno učvrstiti težnju režima ka samodovoljnosti i njegove postojeće geopolitičke stavove.

„Ako ništa drugo, ovaj rat je dodatno ojačao režim“, kaže Lob.

To čini malo verovatnim da će Iran na vreme doći do naprednih tehnologija za upravljanje vodama i desalinizaciju iz zemalja poput SAD i Izraela, koje bi mogle da ublaže pritisak na prirodne resurse.

Obnova posle rata mogla bi koštati desetine, pa i stotine milijardi dolara, što će dodatno ograničiti ekonomski razvoj i mogućnosti zapošljavanja van poljoprivrede.

Iran planira da poveća kapacitete za desalinizaciju i već gradi cevovode koji bi prenosili prečišćenu morsku vodu ka unutrašnjosti zemlje, uključujući Isfahan. Ipak, takva postrojenja su skupa za izgradnju i rad, a potrebno je i do šest godina da budu završena.

Kako se rat bude produžavao i kako Iran bude odlagao reformu vodne politike i preispitivanje nacionalnih prioriteta, situacija će postajati sve teža.

Studija iz 2025. godine pokazala je da je prirodi u proseku potrebno između 20 i 30 godina da se oporavi od posledica rata. Vodni resursi mogli bi decenijama biti zagađeni teškim metalima, naftom i drugim toksičnim supstancama.

U kombinaciji sa procenama da će rast stanovništva povećati potražnju za vodom u Iranu za oko 30 odsto do 2050. godine, to ukazuje na još ozbiljnije nestašice u budućnosti.

„Ako ne dođe do strukturnih promena u načinu upravljanja državom, stvari će postajati samo gore. Ekološki sistem će se urušiti“, zaključuje Šokri.