Kakvu finansijsku klimu KOP29 nosi za bogate zagađivače

Oko 50.000 vladinih zvaničnika, kreatora politike, investitora i aktivista okupiće se u Azerbejdžanu, u nadi da će naći odgovore na pitanje: „Koliko novca treba da se opredeli svake godine da bi se pomoglo zemljama u razvoju kako bi se izborile sa troškovima vezanim za klimu?“

Cilj klimatskih pregovora Ujedinjenih nacija KOP29 u Bakuu, jeste da se uspostavi novi godišnji cilj finansiranja mehanizama za borbu protiv kliateskih promena, koji bi zamenio sadašnje obećanje od 100 milijardi dolara, postavljeno 2009. godine, koje ističe na kraju ove godine.

Već postoji jedan jasan konsenzus: postojeće „klimatsko” finansiranje koje je dostupno zemljama u razvoju nije ni blizu dovoljno da izdrži pogoršanje klimatskih uticaja. Za 15 godina godišnji cilj je u potpunosti ispunjen samo jednom, 2022. godine.

Učesnici su pozvali su vlade bogatijih zemalja da doprinesu novom kolektivnom kvantifikovanom cilju o finansiranju.

Prognoze o tome koliko će to zaista biti variraju, ali su obično 500 milijardi do bilion dolara godišnje, ili manje od 1% globalnog BDP-a. Neke procene idu i do pet biliona dolara.

„Postavljanje ambicioznijeg cilja biće od suštinskog značaja za pomoć ugroženim zemljama da usvoje proizvodnju i korišćenje čiste energije kao i ostala rešenja, koja podrazumevaju nisku emisiju ugljen-dioksida i prilagode infrastrukturu i opšte funkcionisanje na otpornost prema mogućim posledicama klimatskih promena“, saopšteno je iz Instituta za svetske resurse.

Ali ko bi to trebalo da plati? Do danas, u poslednjih tridesetak godina, finansijski doprinosi koji omogućavaju zemljama u razvoju da teže dostižu niže emisijame ugljen dioksida i veću zaštićenost i pripremljenost za posledice klimatskih promena, dolaze iz zemalja koje odlikuju visoki prihodi. Na listi se nalaze Velika Britanija, SAD, Japan i Nemačka.

Ipak, u novije vreme, države uključujući Kinu, Indiju i Južnu Koreju dramatično su povećale svoju ekonomsku moć – pa tako i emisije štetnih gasova.

Verovatno će razgovori uključivati pozive za proširenje liste zemalja koje finansijski doprinose borbi sa klimatskim promenama.

Pregovori imaju za cilj reformu globalnog kreditiranja kako bi se podstaklo i više privatnog kapitala u tom udelu.

U otvorenom pismu prošlog meseca, Stefani Fajfer, šefica Grupe institucionalnih investitora za klimatske promene, navela je da mnogi globalni investitori počinju da istražuju načine da otključaju i mobilišu svoj kapital.

„Ambiciozan finansijski cilj koji uključuje privatni kapital može podstaći postavljanje većih ciljeva za zemlje u razvoju (u smislu pomoći u ograničavanju globalnog zagrevanja) i izgradnji poverenja u dostupnije finansiranje” rekla je Fajfer.

Ovaj pristup međutim nije bez kritičara. Klimatske i humanitarne nevladine organizacije upozoravaju da krediti, čak i po povoljnijim rokovima, stavljaju finansijski teret klimatske krize na već zadužene zemlje u razvoju, koje snose najmanju odgovornost za klimatsku krizu, ali se suočavaju sa najvećim rizicima. Ove grupe su pozvale kompanije zagađivače da plate „pošteno svoj deo”.

„Ova vrsta finansiranja se ne odnose na dobročinstvo ili velikodušnost, već na odgovornost i pravdu. Čvrsto se zasniva na principu zajedničke, ali diferencirane odgovornosti i odgovarajućih sposobnosti – oni koji su najviše doprineli klimatskoj krizi moraju snositi najveći deo rešenja”, kaže Debi Hilijer, iz humanitarne nevladine organizacije „Merci korps“.

Klimatske takse – stari/novi predlog

Novi akcioni fond za finansiranje klime (CFAF) razmatraće ovu problematiku sa ciljem da se oslanja na finansijske priloge zemalja i kompanija koje proizvode fosilna goriva a za podršku klimatskim projektima u zemljama u razvoju.

Za zagađivače koji radije ne bi plaćali, aktivisti pozivaju na klimatske takse. Milijarderi i giganti koji stoje iz fosilnih goriva tako su „na nišanu“ više stotima ekoloških nevladihih organizacija koje ih smatraju odgovornim za uticaj na stanje zagađenosti planete.

Grupa aktivista tvrdi da bi sredstva koja se generišu oporezivanje ultrabogatih mogla koristiti i za domaće politike i programe za smanjenje emisija štetnih gasova, kao i za međunarodno finansiranje borbe protiv klimatskih promena, kako bi se osiguralo da „oni najodgovorniji za klimatsku krizu – doprinesu njenom rešenju“.