Pečurke u Klivlendu „jedu“ čitave kuće – kako gljive rešavaju problem zagađenja

Američki grad Klivland bori se sa hiljadama napuštenih kuća i zgrada prepunih toksina poput olova, koje predstavljaju opasnost po zdravlje ljudi i životnu sredinu. Zbog toga tamošnji naučnici pokušavaju da osmisle nove načine da zaštite prirodu i čoveka. Neki od njih istražuju potencijal gljiva u borbi protiv zagađenja i klimatskih promena.

Kris Maurer iz arhitektonskog biroa "Redhouse Studio" zalaže se za korišćenje kućnog otpada kao supstrata za rast gljiva.

Maurer zajedno sa kolegama okupljenih oko programa "Biocycler", pokušava da materijal iz ruševina preradi u blokove koji mogu da se koriste i građevinarstvu.

Prilikom pravljenja blokova koriste sposobnost gljiva da razgrađuju zagađivače, čime se smanjuje količina otpadnih materijala i pruža rešenje za razne globalne ekološke izazove.

Program "Biocycler" arhitektonskog biroa "Redhouse Studio" koristi gljive za konzumiranje otpada iz napuštenih kuća i zgrada, izvlači toksine i stvara takozvane mikoblokove za izgradnju.

Džoan Rodrigez, osnivačica i direktorka slične organizacije "Mycocycle" naglašava uticaj programa na preusmeravanje otpada sa deponija, kao i na potencijalno smanjenje emisije ugljenika za 160.000 metričkih tona do 2027. godine. Ova inicijativa predstavlja globalni napor za borbu protiv zagađenja i klimatskih promena kroz biotehnologiju gljivica, koristeći drevna rešenja prirode.

Pečurke nude moćno rešenje za zagađenje životne sredine kroz mikoremedijaciju, naučno polje koje je u razvoju, a u kojem se koristi sposobnost gljiva da razgrađuju otpad i razne zagađivače. Od čišćenja zagađenog vazduha u Delhiju do filtriranja ulja iz kanala na Novom Zelandu, primena gljiva je raznovrsna i može imati veliki uticaj na životnu sredinu.

Sposobnost gljivica da razgrađuju složene molekule čini ih efikasnim u lečenju kontaminiranog tla, usput smanjujući prisustvo ukupnih naftnih ugljovodonika za 90 odsto na eksperimentalnim lokacijama u Evropi.

Dobro je dokumentovano da gljive uspešno razgrađuju zagađivače kao što je nafta, „uporne“ hemikalije poznate kao PFAS (Per- and polyfluoroalkyl substances), herbicidi i pesticidi. Podelom na sitnije delove i imobilizacijom zagađivača poput teških metala u svojim tkivima, gljive mogu čak da pomognu da se eliminiše olovo.

Ovaj pristup bi posebno mogao da koristi manjinskim zajednicama koje su neproporcionalno pogođene toksinima.

Neprofitna organizacija "CoRenewal" fokusirana je na razvoj bioremedijacije i pionir je na polju održivih rešenja, od regeneracije tla nakon požara do čišćenja naftnih mrlja, a sve uz pomoć gljiva.

Prvobitno su se uhvatili ukoštac sa sirovom naftom u ekvadorskom delu Amazona uz pomoć bukovača, a kasnije preusmerili fokus na oporavak tla posle šumskih požara u severnoj Kaliforniji, gde je cilj bio da se spreči oticanje toksičnog pepela, isto koristeći gljive. Organizacija trenutno testira ovaj pristup na pet američkih žarišta šumskih požara.

Dok neke gljive efikasno eliminišu naftu, nove studije istražuju njihov potencijal u razgradnji hemikalija PFAS, koje se nalaze u proizvodima za čišćenje, vodootpornim materijalima (kabanice, kišobrani), papiru i premazima posuđa protiv lepljenja hrane tokom pripreme, nekim proizvodima za negu poput šampona i šminke.

Istraživanje Univerziteta A&M u Teksasu pokazalo je da su tvrde bele gljive koje napadaju drveće veoma efikasne u bioremedijaciji.

Profesorka Suzi Daj skreće pažnju javnosti na održivost i isplativost upotrebe ovih gljiva, predviđajući šire primene u borbi protiv toksina iz životne sredine.

Eliminacija upornih PFAS hemikalija je ključna za zdravlje ljudi i životne sredine, iako su stvarne razmere štete koju mogu da izazovu i dalje nepoznate. Ispitivanja sprovedena na životinjama ukazuju na potencijalni rizik po rast, reprodukciju, funkciju štitne žlezde, imuni sistem i jetru.

Istraživači daju prioritet sanaciji PFAS supstanci, istražujući sposobnost gljivičnih vrsta da „defluorišu“ ove hemikalije, smanjujući njihovu toksičnost.

Uprkos raznim preprekama, stručnjaci predviđaju sve veću ulogu mikoremedijacije u rešavanju ekoloških problema. Međutim, apeluje se na oprez kako bi se sprečilo narušavanje ekosistema prekomernim uzgojem pečuraka, jer to može ugroziti druge vrste.

Uprkos toj zabrinutosti, gljive nude održivo rešenje za zaštitu životne sredine. Primer za to je zalaganje Krisa Maurera iz arhitektonskog biroa "Redhouse Studio", koji je pionir mikoremedijacije i mikokonstrukcije u Namibiji.

Upustio se u rešavanje stambene krize pogoršanu klimatskim promenama. Konstruisao je objekat koji je možda prva kuća napravljena u potpunosti od materijala nastalog mikoremedijacijom.

Maurerov rad naglašava simbiotski odnos između termita i namibijskih pečuraka, pokazujući efikasne procese u prirodi. Ova saradnja predstavlja fuziju drevne biotehnologije pečuraka sa savremenim potrebama, pretvarajući nešto iskonsko u inovativna rešenja.

Dok se ljudi prilagođavaju ovim idejama, prirodni ekosistemi već dugo vladaju takvim simbiotičkim odnosima, naglašavajući bezvremensku mudrost prirode.