Ratko Ristić: Zaštita životne sredine mora da bude pitanje pozicije, opozicije i svih građana

Hrana koju jedemo, vazduh koji udišemo, voda koju pijemo i klima koja čini našu planetu pogodnom za život, sve to dolazi iz prirode. Ipak, u ovim posebnim trenucima priroda nam šalje poruku: moramo se brinuti o njoj – zbog budućnosti. I u Srbiji polako se uviđa važnost zaštite okoline.   

„Ljudi su u Srbiji postali svesni značaja onoga što predstavlja naše okruženje. Mi u gradovim vapimo za čistim vazduhom, više zelenila. Niko od nas ne želi otpad pored naših reka, jezera, niko ne želi kasapljenje šuma u gradskim, u ruralnim predelima i sve su to elementi koji mnogo brže dolaze do javne sfere, odnosno do medija jer su ljudi shvatili da im treba zdravo životno okruženje da bi mogli normalno da vode svoj život“, istakao je profesor Ratko Ristić, dekan Šumarskog fakulteta.

Nivo svesti o zdravijem okruženju i njegovoj zaštiti u našem društvu je bio relativno nizak.

„Mi smo društvo koje je preživelo turbulentan period od početka devedesetih do danas i primarna je bila egzistencija. Imali smo ratove, divljačko bombardovanje, užasnu ekonomsku tranziciju i ljudi nisu uopšte razmišljali o statusu životne sredine", objašnjava Ristić.

Prema njegovim rečima, nakon stabilizacije uslova života, a sa istovremenim pojačanim pritiskom na životnu sredinu, širom Srbije ljudi su počeli da vode više računa o prostoru u kojem obitavaju.

„U vreme pandemije, ljudi su se okrenuli prirodi, počeli su veću pažnju da posvećuju Srbiji, planinama, rekama kad putuju i nekako se iskristalisala javna svest da nije sve u redu u životnoj sredini. Identifikao bih pojačan intenzitet ljubavi i pažnje prema prostoru koji nas okružuje i to je naš veliki pesnik Ljubivoje Ršumović formulisao frazom ekološki patriotizam - voleti prostor u kojem živiš, voleti svoju zemlju, ljude koji dele taj prostor. To je osnova onoga što se već prepoznaje kao ekološki suverenitet", istakao je gost Jutarnjeg programa.

Ekološki suverenitet 

Ekološki suverenitet podrazumeva da jedan suveren narod na svojoj teritoriji kompetentno i odgovorno upravlja svim prirodnim resursima u državi u kojoj živi.

Javno izgovorena reč, masovna okupljanja i pokazivanje nezadovoljstva menjaju sliku o stanju okoline.

„Mi smo imali skup u subotu na kojem je bilo više hiljada. Bilo je više desetina ekoloških organizacija iz cele Srbije i dominantan je bio vapaj da se više vodi računa o kvalitetu životne sredine. Čini mi se da je to bio dobar pokazatelj opšteg stanja u društvu i promenjene javne percepcije, značajno pojačanog javnog senzibiliteta za probleme u životnoj sredini", ocenio je profesor Ristić.

Mediji su ispratili dešavanja, a i političari su, kako Ristić navodi, dobro primili poruku: „Vidim po izjavama brojnih političara da će to biti deo agende svih aktera političkog života i to treba da bude problem i pozicije i opozicije i svih građana ove zemlje".

Smisao angažmana u zaštiti životne sredine je javna svest, masovnost i da nema deljenja već da svi deluju zajednički.

Polako izlazimo iz ekološkog mraka   

Autor emisije Sasvim prirodno Jovan Memedović ističe da je pred nama više izazova i težak period kada je reč o zaštiti životne sredine.

„Nas kao narod i kao državu čeka teško vreme jer sad smo na vratima Evropske unije, a oni imaju određene zahteve. Već smo se obavezali da ćemo uraditi nekoliko bitnih stvari. Oni su nas priterali uza zid, oni su nam malo podigli svest, nismo sami. Mi smo zemlja koja ne može da reguliše ni izletnički otpad", ukazao je Memedović. 

Srbija se obavezala, ističe Memedović, da će urediti tri oblasti: prečišćavanje voda – postavljanje industrijskih, komunalnih otpadnih kolektora, zatim regionalne deponije sa reciklažnim centrima i treće da se postave postrojenja za tretman opasnog otpada.

„Živeli smo u ekološkom mraku toliko godina, dok su druge zemlje devedesetih, a možda i ranije, to završile, kod nas je sad to zakucalo za vrata“, objašnjava novinar RTS-a.

Moguće je pomiriti investicije i zaštitu životne sredine 

Uz dalju industrijalizaciju, želju za povećanje standarda, broja radnih mesta, novih investicija dolaze problemi u vezi sa zaštitom životne sredine.

„To je moguće pomiriti. Imali smo u medijima najavu dolaska velike japanske multinacionalne kompanije koja pravi električne motore i to je fantastična vest jer dovodimo nešto što je na svetskom nivou vrhunska tehnologija, oni će ovde imati razvojni centar, zaposliće ogroman broj ljudi i verovatno će ovde biti proizvodni i distributivni centar za ovaj deo sveta i to je poželjna investicija", navodi profesor Ristić.

S druge strane, kako kaže, treba izbegavati investitore i investicije koji dovode do toga da se emituju velika zagađenja i vrši veliki pritisak na životnu sredinu.

„Država mora da bude jako mudra da bira investicije koje nam zaista donose i povećanje standarda i omogućuju nam da zaštitimo našu životnu sredinu. Istovremeno, Evropa nameće standarde. Mi smo zemlja koja ima jako mali procenat prečišćavanja otpadnih voda, imamo preko 5.000 divljih deponija. To je zaista nedopustivo", naglasio je dekan Šumarskog fakulteta.

Neki ekološki prolemi vezani su za političke aspekte delovanja i naš odnos prema Evropi i odnos Evrope prema nama, ukazuje Ristić, često je uslovljen zaštitom njihovih interesa, negiranjem i neprepoznavanjem naših interesa.

Ekološka pitanja transponovana na vrhunski politički nivo 

Profesor Ristić navodi primer Južnog toka koji bi omogućio Srbiji dopremanje dovoljnih količina gasa za proizvodnju energije, industrijsku proizvodnju i za stanovništvo, što je Evropa sprečila.

„U isto vreme najdominantnija zemlja Evrope, nije tajna da je to Nemačka, vrlo ljubomorno i posvećeno štiti svoj projekat koji se zove Severni tok 2. Kad njima treba gas, to je u redu, a kad nekim Srbima treba gas, to baš nije usklađeno sa evropskim standardima i principima. A u isto to vreme imate pritisak Amerike da se omete Severni tok 2 da bi Amerikanci, navodno, sprečili Evropu da postane zavisna od ruskog gasa", kaže Ristić ističući da se ekološka pitanja transponuju na vrhunski politički nivo – u arenu brutalnih interesa najjačih igrača.

Prema njegovom mišljenju, Srbija treba veoma mudro, odgovorno i isključivo na bazi svojih interesa da uđe u taj proces.

Najavljeno je da će veliki broj lokalnih samouprava dobiti postrojenja za tretman otpadnih, fekalnih voda. Istovremeno imamo hiljade deponija širom zemlje.

„Potrebno je pored edukativne strane pojačati kaznenu politiku jer, nažalost, imamo kritičan broj ljudi koji ne poštuju pravila, ne reaguju na apele i kada se gledaju scene odlaganja otpada pored reka i puteva, tu država mora da primeni rigoroznu kaznenu politiku", ocenio je Ristić.

Jovan Memedović na terenu svakog dana vidi koliko je situacija loša: „Prosto pocrvenim zbog nečijeg nemara i mene je sramota, a zamislite kad dođe stranac, pogleda to i pita – kako hoćete u EU kad niste čisti, vi ste prljavi – da prevedem na jednostavan jezik".

Suština dolaska stranih kompanija i njihovih ulaganja u Srbiji je u podizanju standarda kroz otvaranje radnih mesta i zapošljavanje radnika.

„Međutim, pojavljuju se i rudnici, koje već imamo, ali i novi koji se pripremaju. Biće, bojim se, sukoba i dalje između meštana kao što su bili kod mini-hidroelektrana, tako će da krene, a to se već vidi, oko istraživanja kompanije Rio tinto oko eksploatacije jadarita", upozorava Memedović dodajući da to može da bude veliki ispit i za državu i za stanovništvo.

Učimo na primeru Mokre gore 

Pre petnaestak godina, podseća profesor Ristić, ozbiljno su pripremani planovi za eksploataciju rude nikla na prostoru Mokre gore.

„Znate koji je to prostor, imamo Šargansku osmicu, Mećavnik, jednu od najlepših tačaka ovog dela sveta gde se priređuju prvorazredni kulturni događaji, festival 'Kustendorf' gde hiljade turista svakog dana prolazi, gde se obnavlja lokalna zajednica, sela, povećava se broj dece u školama, ljudi očigledno žive bolje nego nekada“, istakao je dekan Šumarskog fakulteta.

Prema njegovim rečima, sve to ne bi bilo moguće da je došla kompanija koja je htela da se bavi eksploatacijom nikla, ceo kraj bio bi zatrovan u vizuelnom smislu i tamo ne bi bilo ničega.

To je dobra pokazna vežba, objašnjava Ristić, da ne moramo baš uvek da pristajemo na aktivnosti koje podrazumevaju devastaciju prostora i koja nose rizik od velikih zagađenja.

Kada je u pitanju eksploatacija jadarita, odnosno minerala koji ima visok sadržaj litijuma pored Loznice, profesor Ristić podseća da je taj grad ekstremno ugrožen u ekološkom smislu zbog blizine ozbiljnih zagađivača – rudnika Stolice, rudnika Zajače i fabrike „Viskoza“.

„Lozničanima se sada nudi još jedan veoma rizičan projekat na svega desetak kilometara od centra Loznice“, ukazao je Ristić.

Veoma važno je napraviti javnu percepciju i definisati dilemu – šta Srbija ima od toga, to jest da li će naša država, čitavo naše društvo imati veću korist ili štetu od onoga što će raditi „Rio tinto“ ili bilo koja druga strana kompanija.

„Bez ikakvog straha i bez ikakve dileme treba da sledimo sopstveni nacionalni interes", poručuje profesor Ristić.

Ključnu ulogu u tome, smatra Memedović, treba da odigraju mediji, da se u dibrim terminima plasiraju ekološki sadržaji kako bi oni stigli do većeg broja ljudi.

„Ekologija još ne može da se probije na lestvici bitnih informacija u informativnim programima“, naglasio je Memedović.

Konačno se podigla svest o ugroženosti životne sredine, ali i dalje su nosioci mladi porodični ljudi ili meštani koji se bore za svoju zemlju.

„Studenti mog Šumarskog, ali i drugih fakulteta vole prirodu i bez ikakve ograde se angažuju. Oni mi daju nadu da po tom pitanju imamo perspektivu“, kaže profesor Ristić dodajući da ima dece koja kroz osnovnu i srednju školu ili fakultet prime informacije o značaju životne sredine ili su aktivni u planinarima, goranima, izviđačima.

Mediji su odigrali izuzetno važnu ulogu, poručuje Ristić, i informacija o problemima životne sredine je iz mraka i polutame izašla na videlo dana, svi znaju da problemi postoje, oni se više ne mogu sakriti i maskirati i da vlast mora da reaguje brzo i odgovorno.