Odmotavanje večnosti: Retka pozlaćena egipatska Knjiga mrtvih izložena u Bruklinskom muzeju u Njujorku

U antičkom svetu, putovanje do večnog blaženstva nije bilo lako. Za Grke, morali biste da stopirate sa Haronom preko reke Stiks i nadate se da ste jedna od retkih srećnih duša koje su stigle do Elizijuma.

Ako ste živeli među drevnim Astecima, vaše putovanje do Miktlana uključivalo je brojne poteškoće. Penjanje na planinu napravljenu od opsidijana i prelazak pustinje gde nije bilo gravitacije i šibani jakim vetrovima.

Za stare Egipćane, putovanje u zagrobni život uključivalo je putovanje ispunjeno opasnostima gde je vaša pamet bila testirana na svakom koraku – oni koji su imali dovoljno sreće da prođu kroz njega, sedeli bi pred bogom Ozirusom i 42 druga božanstva dok bi im se srce bilo teško kao jedno pero.

Ako bi stvari krenule po zlu, vašu dušu bi progutala zastrašujuća boginja po imenu Amit, sastavljena od lava, nilskog konja i krokodila (tri stvorenja koja su najverovatnije jela stare Egipćane).

Zato ne čudi što su Egipćani razvili kolekciju od oko 160 bajalica namenjenih da pomognu mrtvima da stignu do raja. Danas poznata kao Knjiga mrtvih – kovanica nemačkog profesora iz 19. veka, dr Karla Riharda Lepsijusa, koja je, privlačnija od egipatskog doslovnog prevoda „Knjiga izlaska po danu“ – 2.000 godina stara kopija teksta sada je izložena u Bruklinskom muzeju u izvanrednoj punoj, pozlaćenoj verziji.

„Ova posebna Knjiga mrtvih je pozlaćena i kompletna, što je neverovatno retko“, ističe egiptolog Jekaterina Barbaš, koja, pre nego što je radila na ovoj izložbi, nikada nije videla pozlaćeni papirus tokom decenija istraživanja drevnog Egipta.

Od usmene tradicije do knjige

Pre hiljada godina, stari Egipćani su počeli da pišu bajalice na zidovima grobnica u nadi da će mrtvima pomoći na putu do raja. „Postoji duga tradicija verske književnosti, koja seže do tekstova zapisanih u piramidama u trećem milenijumu pre nove ere“, objašnjava Barbašova. „Postoje i dokazi da su ranije bili deo usmene tradicije.“

Vremenom su se ovi tekstovi širili, na kraju sakupljeni u jedan svitak. Oni koji su bili dovoljno bogati da ga priušte tražili bi od pisara da napravi njihov sopstveni primerak Knjige mrtvih, koji bi se zatim mogao koristiti u pogrebnim obredima za preminulog člana porodice.

„Različita poglavlja knjige bave se različitim temama. Neke od tekstova bi koristili živi, poput zaštitnih tekstova od stvari poput škorpija, krokodila ili insekata. Drugi tekstovi bi se mogli recitovati tokom mumifikacije ili sahrane, a postojali su čak i magični koji pomažu duhu da se transformiše u različite stvari i putuje između svetova.“

Dugo putovanje i herojski poduhvat

Kopija Knjige mrtvih u Bruklinskom muzeju ima dugu i složenu istoriju. Datirana nekada između 340. i 57. godine pre nove ere, svitak je u Ameriku doneo u 19. veku britanski lekar po imenu Henri Abot, koji je organizovao ogromnu izložbu egipatskih artefakata, nadajući se da će pronaći kupca za svitak.

To se pokazalo neuspešnim, iako je svitak uspeo da privuče pažnju pesnika Volta Vitmana. Svitak je na kraju dospeo u posed Njujorškog istorijskog društva (sada poznatog kao Njujorški istorijski muzej), a 1948. godine u ruke Bruklinskog muzeja.

Dvehiljaditih je preduzet herojski poduhvat da se papirus odvoji od kisele podloge na koju je bio postavljen i pronađe način da se konzervira za buduće generacije.

Konzervatori su koristili gelove da bi kontrolisano vlažili svitke i uspeli su da odvoje navlaženi papirus od podloge. Zatim su ga ponovo postavli na poseban superfini japanski papir, koji može biti debljine samo 0,02 mm po listu.

Zlato kao simbol ponovnog rođenja

Činjenica da su mnogi delovi ovog primerka Knjige mrtvih pozlaćeni odnosi se na svrhu teksta i drevna egipatska verovanja o zlatu. Određeni delovi papirusa, poput slika kruna, sunčanih diskova i svetilišta, pozlaćeni su kako bi se označio njihov značaj. Pored toga, stari Egipćani su povezivali zlato sa konceptima ponovnog rođenja i postajanja božanstvom, tako da bi imalo smisla pozlatiti delove primerka Knjige mrtvih.

„Stari Egipćani su verovali da bogovi imaju zlatnu kožu, srebrne kosti i kosu od lapis lazulija. Zlato ne tamni, pa je za njih bilo povezano sa večnošću i božanskim. Postojao je i aspekt da je jednostavno otmeno jer ste mogli da ga priuštite“, objašnjava egiptolog.

Ne postoje dva ista primerka Knjige mrtvih

Pošto je bilo malo konsenzusa o tome koji tekstovi treba da budu uključeni u Knjigu mrtvih, a takođe i zbog jedinstvene prirode pojedinih pisara, svaki primerak knjige se razlikovao od ostalih.

Dimenzije samog svitka bi varirale, kao i odabrani tekstovi, redosled u kojem su se nalazili, pa čak i pojedinačni izbor reči i pravopis.

„Pisari bi ponekad davali alternativne tekstove u istoj verziji knjige. Kada dođete do dna stranice, možete videti da piše: 'O, Bože, ponestaje mi prostora!' pokušavajući da sve uklope. Muka je za čitanje, ali je ljudski. Sve je tako lepo na njemu, kao čipka je, paukova mreža. Tako je krhko, zamršeno i lepo. Jednostavno je neverovatno“, zaključuje Jekatarina Barbiš.