Biološka realnost: Šta nas je genetika naučila o rasi

Uprkos fundamentalnim nalazima genetičara, koji su sve čvršći kako se rad na ljudskim genomima nastavlja, rasa i etnička pripadnost se i dalje često koriste za kategorizaciju ljudske populacije kao različite biološke grupe. Ovo su stavovi koji se mogu naći u pseudonauci na društvenim mrežama, ali se i dalje uvlače u naučna istraživanja i zdravstvene sisteme, piše za Bi-Bi-Si Adam Raderford, predavač genetike na Univerzitetskom koledžu u Londonu, istraživač istorije i nauke o pojmovima rase.

Varijacije među ljudima su, naravno, veoma stvarne. Ljudi su različiti, a te razlike vidimo u pigmentaciji kože, boji i teksturi kose i drugim fizičkim karakteristikama. Ove razlike se grupišu na lokacijama širom sveta: ljudi iz istog regiona u proseku izgledaju sličnije jedni drugima nego ljudima iz drugih oblasti.

Sve je počelo sa klasifikacijom Karla fon Linea

U 18. veku, ove osobine su bile primarne odrednice za novu modu za kategorizaciju ljudi u navodno naučnim terminima. Švedski botaničar Karl fon Line se legitimno smatra ocem moderne biologije, jer nam je dao sistem klasifikacije koji i danas koristimo: rod i vrste. Svako živo biće je imenovano prema ovom sistemu, na primer bakterija Ešerihija koli, ili lav, Panthera leo, ili Gorilla gorilla, što nije potrebno objašnjavati.

Mi smo Homo sapiensi – mudri ljudi. Ali u svom temeljnom delu Systemae Naturae, Line je za nas uveo još jedan nivo klasifikacije, označen prvenstveno onom najvidljivijom od ljudskih osobina: pigmentacijom.

Line nam je dao četiri tipa ljudi, spojenih kontinentalnim kopnenim masama: Asiaticus – ljudi sa „žutom kožom“ i ravnom crnom kosom; Americanus – domorodački Amerikanci, sa „crvenom kožom“ takođe sa ravnom crnom kosom; Africanus – ljudi „crne kože“ sa čvrstim loknama u kosi; i Europeaus – „beloputi” sa plavim očima.

Ove oznake su očigledno apsurdne – nijedna boja nije tačna, čak i ako neko tvrdi da milioni ljudi dele iste tonove kože čak i unutar tih kategorija, napominje Radford. Ali koreni oznaka rasa koje i danas koristimo vidljivi su u ovim etiketama.

Neki od ovih termina su danas društveno neprihvatljivi i smatraju se rasističkim. Ali još uvek koristimo „crno“ i „belo“ kao deskriptore za milione ljudi, od kojih niko nema ni crnu ni belu kožu.

Čak i da je ova šema boja istinita, Lineovi originalni opisi su počeli samo sa fizičkim osobinama. Ono što je uključio u kasnija izdanja Systemae Naturae, koja su postala osnova za naučni rasizam, bili su prikazi ponašanja.

Asiaticus su opisani kao „oholi, pohlepni i puni predrasuda“, dok su Americanus označeni kao „tvrdoglavi, uporni, regulisani običajima“. Africanus žene su označene kao „bez stida“, dok se za oba pola govorilo da su „lukavi, lenji i hiroviti“. On je opisao Europeause kao „nežne, oštroumne, inventivne, vođene zakonima“.

Po bilo kojoj definiciji u bilo kom dobu, ove tvrdnje su rasističke i potpuno netačne.

Nema konačnog odgovora koliko rasa postoji

U istorijskom kontekstu, ne treba suditi o ljudima iz prošlosti prema današnjim merilima. Ali kao temeljni tekst moderne biologije, uvođenje sistema hijerarhijske klasifikacije za ljude ostavilo je neizbrisiv trag u vekovima koji su usledili, naglašava Radeford.

Tokom narednih 200 godina, mnogi su nastojali da preciziraju ove kategorije novim metrikama, uključujući pseudonaučne interpretacije kraniometrije ili merenja lobanje.

Nikada se nisu odlučili za konačan odgovor o tome koliko rasa postoji – nijedna od karakteristika koje su korišćene nije nepromenljiva, niti isključiva za ljude kojima je navodno bila suštinska. Ova ideologija se naziva „rasni esencijalizam“. Ali sve mnoge šeme stavljaju bele Evropljane kao superiornije od svih ostalih.

Biolog Čarls Darvin je prvi počeo da razabire ove ideje, prepoznajući u svojoj knjizi Poreklo čoveka iz 1871. da postoji mnogo više kontinuiteta u osobinama među ljudima koji su označeni kao diskretne rase. Početkom 20. veka, molekularna biologija je stupila na scenu, a era genetike će demontirati biološki koncept rase.

Šta kaže genetika

U vreme kada su genetičari počeli da posmatraju kako se geni dele u porodicama i populacijama, videli su da se sličnosti zaista mogu grupisati, ali ove grupe nisu u skladu sa dugogodišnjim pokušajima da se klasifikuju rase.

Prava metrika ljudske razlike je na genetskom nivou. U 20. veku, kada su naučnici počeli da otkrivaju naše genome i posmatraju kako su ljudi slični i različiti u našoj DNK, videli su da termini koji su korišćeni nekoliko vekova nisu imali mnogo smislenog odnosa sa osnovnom genetikom.

Iako se samo mali procenat naše DNK razlikuje među pojedincima, genom je toliko veliki i složen da postoji velika raznolikost. Genetičari još uvek rade na otkrivanju kako ovo menja zdravlje ljudi, na primer. Ali te genetske razlike ne ocrtavaju liniju onoga što nazivamo rasom. Oni prate linije predaka, i mogu se razlikovati po geografskoj lokaciji i mogu se pratiti kroz istorijske obrasce migracije.

Ono što genetika sada zna je da postoji više genetske raznolikosti kod ljudi nedavnog afričkog porekla nego u ostatku sveta zajedno. Na primer, dvoje ljudi iz Etiopije i Namibije, će se više razlikovati jedno od drugog na genetskom nivou nego što je bilo ko od njih od belog Evropljanina, ili zaista Japanca, Inuita ili Indijca. Ovo uključuje gene koji su uključeni u pigmentaciju.

Ipak, iz istorijskih razloga, i dalje se pozivamo na Etiopljane i Namibijce pod rasnom definicijom „crnaca“. Ili na primer Afroamerikanci, ljudi koji su uglavnom potekli od porobljenih Afrikanaca dovedenih u Novi svet: sekvenciranje genoma crnih Amerikanaca otkriva odjeke istorije transatlantskog ropstva.

Oni ne samo da su pomešali genetsko poreklo iz šačice zapadnoafričkih zemalja iz kojih su uzeti njihovi preci, već i značajne količine belog evropskog DNK. Ovo odražava činjenicu da su robovlasnici imali seksualne odnose – od kojih mnogi nisu bili sporazumni – sa porobljenim ljudima.

Rasa kao društveni konstrukt

Prosta kategorizacija potomaka porobljenih kao „crnih“ nema biološkog smisla. Oni su sami po sebi genetski raznoliki i razlikuju se od afričkih predaka od kojih potiču. Zbrajati ih zajedno nema naučnog smisla.

Dakle, konsenzusom, upotrebom i istorijom nastavljamo da koristimo izraz „crni“. To je ono što podrazumevamo pod društvenim konstruktom. Koncept rase ima malo koristi kao biološka taksonomija. Ali to je od ogromnog društvenog i kulturnog značaja.

Društveni konstrukti su način na koji svet funkcioniše: i novac i vreme su takođe društveno konstruisani. Vrednost funte ili dolara se sporazumno primenjuje na robu i usluge. Vreme teče nepogrešivo, ali sati i minuti su sasvim proizvoljne jedinice.

Tramp često govori o aspektima genetike da bi napravio političke poene. Jedno gledište koje je on više puta izražavao je da su neki ljudi, i naravno on, genetski superiorni. „Imaš dobre gene, znaš to, zar ne?“ rekao je u septembru 2020. na skupu u Minesoti – državi u kojoj je više od 80 odsto belaca. „Imate dobre gene. Mnogo toga je vezano za gene, zar ne, zar ne verujete?“

Slično tome, u uspešnoj kampanji 2024. osudio je imigrante da imaju „loše gene“. Profesor Adam Radeford zaključuje da je nekome ko proučava gene – i čudnu i ponekad zabrinjavajuću istoriju genetike – teško da razume čak i šta bi moglo da predstavlja „loš“ ili „dobar“ gen.