Svi pričaju o selidbi na Mars – koliko je zapravo Crvena planeta (ne)gostoljubiva

Među problemima koji iskrsavaju kada se razmatra „kolonizovanje“ crvene planete je i klima. Temperature na Marsu mogu da padnu prenisko, i do oko -65 stepena Celzijusa. Naučnici su, tvrde, pronašli način da zagreju Mars, i kažu da je njihov novi predloženi metod mnogo efikasniji od drugih strategija.

Prema navodima tima koji predvodi inženjerka elektrotehnike Samaneh Ansari sa Univerziteta Nortvestern u SAD, Mars bi se mogao zagrejati i održavati pomoću nanoskopskih metalnih šipki.

„I dalje bi nam bili potrebni milioni tona materijala da se zagreje planeta, ali to je pet hiljada puta manje nego što bi vam bilo potrebno sa prethodnim predlozima za zagrevanje Marsa. Ovo značajno povećava izvodljivost projekta", kaže geofizičar Edvin Kajt sa Univerziteta u Čikago, dopisni autor istraživanja.

Efekat staklene bašte nije tako lako postići

Efekat staklene bašte je nama najpoznatiji način za zagrevanje planete, ali uprkos Zemljinoj situaciji, zapravo ga je teže proizvesti nego što se čini. Prethodno predložene strategije za zagrevanje Marsa zasnivale su se na efektu staklene bašte, poput onih koji zagrevaju Zemlju i Veneru.

Na Zemlji, zagrevanje staklenika se pokazalo previše lakim. Atmosfera se puni gasovima kao što su ugljen-dioksid i metan koji šire toplotu koja zrači sa površine, usporavajući njeno raspršivanje u svemir i izazivajući porast temperature.

Ako bismo mogli da punimo Marsovu slabu atmosferu ovim gasovima sa efektom staklene bašte, kao što je bilo u prethodnim predlozima, usledio bi efekat zagrevanja, uz podizanje temperature Marsa na nivo na kojem bi fotosintetički organizmi mogli da prežive.

Problem je što Mars nema mnogo sastojaka potrebnih za takvu strategiju. Ili bismo morali da ga transportujemo sa Zemlje u ogromnim količinama, ili da pokušamo da ga iskopamo ispod površine Marsa. Svakako, oba načina su skupa i komplikovana, pišu istraživači.

„Ali šta ako bismo iskoristili ono što Mars već ima na raspolaganju? Njegovo površinsko tlo, kako su utvrdili roveri, bogato je metalnim mineralima kao što su aluminijum i gvožđe. Šta ako bismo mogli da izbacimo sićušne čestice svetlucavih metala u atmosferu Marsa i zarobimo sunčevu svetlost, kao što emisije ugljenika rade ovde na Zemlji?“, pitali su se naučnici.

Ansari i njene kolege su modelovale sićušne metalne šipke sa odnosom širine i visine od 60:1, koje bi mogle biti puštene u „nebo Marsa“.

Izračunali su koliko će toplote biti „zarobljeno“ uz pomoć blistavih metalnih nanošipki, i koliko bi metalne svetlucave prašine bilo potrebno da bi se proizveo i održao potreban efekat grejanja.

Ako bi se snopovi metalne svetlucave prašine puštali trajnom brzinom od 30 litara u sekundi, nanošipke bi proizvele zagrevanje, uzrokujući topljenje površinskog leda i podizanje atmosferskog pritiska.

Problem sa kiseonikom

Ovo naravno ne bi učinilo Mars odmah naseljivim mestom. U atmosferi Marsa i dalje ne bi bilo dovoljno kiseonika za normalno disanje. Dakle, još jedan zadatak pred naučnicima je – težak posao proizvodnje kiseonika.

Strategija metalnim topovima bi trajala dosta vremena, u rasponu od nekoliko decenija, ali bi na kraju zagrejala Mars za više od 28 stepeni Celzijusa, „gurajući“ njegovu klimu u režim koji bi postao dovoljno topao za fotosintetski život mikroba – a to je prvi važan korak ka gostoljubivijem Marsu.

„Uprkos mogućim nedostacima kao što je nepoznanica delovanja Marsovog magnetnog polja na manipulisanje sa svetucavim metalima, naše istraživanje otvara nove puteve za istraživanje i potencijalno nas dovodi korak bliže dugom snu o uspostavljanju održivog ljudskog prisustva na Marsu“, kaže Kajt.

Istraživanje je objavljeno u časopisu Science Advances.