Pretpostavlja se da će solarne oluje nalik onoj iz 1859. pogađati Zemlju svakih sto pedeset godina

Otkrili su da se plazma, kada stigne do površine Sunca i konvektivne zone, pretvara u kovitlace i prstenove. U blizini ekvatora, gde se Sunce najbrže okreće, plazma stvara ogromne talase. Pošto se plazma sastoji od čestica nabijene energije, to strujanje proizvodi magnetna polja. 

Talasi plazme prodiru kroz spoljašnje slojeve Sunca. Ako je energija u tim slojevima dovoljno jaka, talasi se uvijaju ili prekidaju, a zatim spuštaju.

Probijajući se kroz pakleno područje, magnetno polje stvara ogromne svodove. Spajanjem magnetnih svodova nastaje oblak električne struje. Struja nastala spuštanjem i podizanjem plazme, pumpa energiju u magnetne svodove. Podižući se, svodovi sa sobom ka površini „povlače" i velike količine vrele plazme.

Na mestu izviranja, u Sunčevoj atmosferi, formiraju takozvane aktivne regije. Na tim područjima izbijaju mlazevi, oslobađajući energiju jačine milion hidrogenskih bombi. Ali, magnetna polja mogu i da unište energiju koju oslobađaju. Zato su aktivne regije često okružene Sunčevim pegama na kojima je temperatura niža čak dve hiljade stepeni Celzijusovih. Kada se na površini pojave Sunčeve pege, to je znak da se ispod površine nagomilala magnetna energija.

Taj program superkompjutera je stvoren da bi se otkrilo šta su „okidači" koronalne erupcije kakva je bila ona iz 1859. godine. On prikazuje magnetne svodove koji se uzdižu stotinama hiljada kilometara iznad površine, što je znak da kroz njih prolazi električna energija. Kada ta energija dostigne kritičan nivo, svodovi postaju veoma nestabilni. Oni se iznenada i velikom silinom raspadaju i izazivaju snažnu erupciju.

Erupcija pravi rupu u Sunčevoj atmosferi. Ako se svod ponovo spoji, sledeća erupcija biće još snažnija i brža. Nakon izbijanja velike solarne oluje 1859. godine, Zemlju je pogodilo nekoliko silovitih udara. Posle prvog udara, u nedelju, dvadeset osmog avgusta, nastala je blistava polarna svetlost – aurora borealis. Drugi i mnogo jači udar usledio je već u četvrtak.

Da bi otkrili kako ta plazma doseže do Zemlje, naučnici su simulirali njen put od Sunca do naše planete pomoću jednog od najvećih solarnih računarskih modela. Solarna plazma se kreće ka Zemlji preko magnetnog polja. Na udarnoj tački sa Zemljinim magnetnim poljem, nastaju turbulencije. U zaštitnom oklopu naše planete pojavljuju se pukotine koje se sve više šire. Milioni tona naelektrisanog gasa probijaju se u mlazevima kroz Zemljinu atmosferu.

Niko ne zna sa sigurnošću zašto solarna magnetna aktivnost raste i opada u ciklusima od jedanaest godina. Na vrhuncu jednog ciklusa, na površini Sunca moguće su čak tri erupcije koronalne mase u samo jednom danu. Te erupcije nam daruju vatromet boja i svetlosti koji se ne može ni sa čim uporediti. On nas podseća na blisku vezu između naše planete i naše zvezde. Kada nastane u atmosferi, polarna svetlost, ili aurora borealis, proteže se stotinama kilometara u svemiru.

Zamislite da gledate kako se sve više i više širi, kao što to mogu astronauti na Međunarodnoj svemirskoj stanici. Pretpostavlja se da će solarne oluje, nalik onoj iz 1859. godine koju je dokumentovao Ričard Karington, pogađati Zemlju svakih sto pedeset godina.