Miris i ukus

Disfunkcije ukusa se javljaju kod 10 odsto do 22 odsto pacijenata, dok je olfaktorna disfunkcija (gubitak čula mirisa) kod pacijenata sa infekcijom SARS-CoV-2 u rasponu od 34 odsto do 68 odsto i varira u različitim studijama.

Neprijatelj se može pobediti lako ako se dobro poznaje. O koronavirusu i svim mutacijama, jasnim, ali i skrivenim posledicama, istraživaće se godinama. Jedno od prvih saznanja bilo je da utiče na čulo ukusa i mirisa. Deluje jednostavno, ali naučno objašnjenje senzornih sistema je vrlo složeno.

Od svih pet čula koje poseduje čovek, najprimitivniji senzorni sistem je čulo mirisa. Odmah po rođenju beba prepoznaje svoju majku tim čulom. Mirisanje je prirodna funkcija koja se obavlja nezapaženo i kontinuirano, slična je gutanju, disanju, treptanju – neprekidnim radnjama koje se obavljaju bez svesnog napora. Obrada mirisne senzacije uključuje otkrivanje, opažanje, razlikovanje i identifikaciju mirisa, kaže dr Olivera Stanojlović, redovni profesor u Institutu za medicinsku fiziologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Uticajem mirisa koji su specifični za životinjsku vrstu, i visoko specijalizovanim i funkcionalno integrisanim olfaktivnim sistemom, omogućeno je da se u životinjskom svetu obavljaju vitalne aktivnosti s ciljem preživljavanja, prehrane, razmnožavanja i dr. U humanoj populaciji, fiziološki značaj mirisa sveden je na minimum u identifikaciji faktora okoline i potencijalne pretnje. Zbog toga se govori o „zaboravljenom" prvom glavnom mirisnom živcu, ističe naša sagovornica.

Mirisni sistem ima rani filogenetski razvoj, povezan je sa najstarijim, podsvesnim delovima mozga, što omogućava aktiviranje intenzivnih emocija i sećanja pre nego što osoba prepozna miris. Specifičnost olfaktivnog senzornog sistema je i u tome što se mirisne senzacije brojnih struktura uključuju u obradu istovremeno, bez hijerarhijske organizacije, što je karakteristika svih ostalih senzornih stimulusa, objašnjava naša sagovornica. Mirisna percepcija se fiziološki pogoršava s godinama, u smislu prepoznavanja i pamćenja. Čulo mirisa se povećava i doseže vrhunac kod osoba u 30. godini, dok se rapidno smanjuje posle 60. godine. Aktivni pušači imaju značajno nižu olfaktornu funkciju.

S druge strane, čulo ukusa se kod čoveka evolutivno razvijalo tokom miliona godina u dominantnoj oskudici hrane. Ukus je kombinacija signala koje primamo od svih svojih čula (nosem, očima i ušima). U ljudskom mozgu, perceptivna područja hemijskih čula (mirisa i ukusa) usko su povezana i integrisana sa senzornim sistemima koji su bitni u homeostatskim i visceralnim procesima, zatim sa područjima koja su odgovorna za pamćenje, emocije, govor, inteligenciju... Doživljaj ukusa ima urođene i stečene elemente i predstavlja jedan od najsloženijih oblika ljudskog ponašanja. Kod ljudi, oštrina čula ukusa se fiziološki smanjuje i dramatično opada od 50. godine, tako da, dok dete smatra da je hrana previše začinjena, za stariju osobu ta ista hrana je bljutava. Promena ukusa može nastati usled neuhranjenosti. Spoljašnji faktori (toksični i industrijski agensi) ili unutrašnji (otkazivanje jetre i bubrega, uremija i dijabetes) negativno utiču na percepciju ukusa, ometajući hemijski sastav ili količinu pljuvačke. Brojni lekovi (antimikotici, antibiotici, antiinflamatorne materije, imunosupresivi i psihijatrijski lekovi) smanjuju percepciju ukusa, pojašnjava prof. dr Olivera Stanojlović.

Hemosenzorne poremećaje čine promene od normalnog ukusa i mirisa, do gubitka ili izobličenja percepcije ukusa ili mirisa. Olfaktorni nerv (I kranijalni), iako pomalo zapostavljen u kliničkim ispitivanjima, može poslužiti kao biomarker za različite neurološke dijagnoze, kaže naša sagovornica, koja je učestvovala u brojnim višegodišnjim naučnim projektima SANU i Ministarstva nauke, a od 2002. godine do danas rukovodi projektom Ministarstva iz oblasti neurofiziologije.

Odgovarajuće opažanje mirisa označava se kao normosmija, a druga krajnost je nemogućnost opažanja senzacija mirisa – anosmija. Postoje i poremećaji u pravcu povećane sposobnosti percepcije mirisa (hiperosmija) ili smanjenje (hiposmija). Ali postoje i nemogućnost identifikovanja ili klasifikovanja osećaja mirisa (agnozija mirisa), kao i iskrivljeni miris u prisustvu poznatog izvora mirisa (parosmija), osećaj mirisa u odsustvu izvora mirisa (fantosmija) i malodours – koji se odnosi na osećaj neprijatnih mirisa.